Бесједа Његовог високопреосвештенства Архиепископа диселдорфско-берлинског и Митрополита Њемачког, на празник Сабора Светог архангела Гаврила на Михољској Превлаци, 26. јула 2026. године.
„Отпусти народ, нека иде у села да купи себи хране“ (Мт 14, 15), говоре ученици Христу. Мјесто је пусто, народа је много, а хране мало. Ученици виде да су људи гладни и знају да немају чиме да их нахране, па им се чини да је најразумније да свако оде и сам се снађе. Христос им, међутим, одговара: „Нема потребе да иду. Подајте им ви нека једу“ (Мт 14, 16). У тим ријечима открива се суштина Јеванђеља. Ми често удаљимо од себе човјека када не знамо како да му помогнемо, а Христос га задржава у својој близини и позива ученике да учествују у Његовој бризи за њега. Он од ученика не тражи да сами учине чудо, већ да му донесу оно што имају. Пет хљебова и двије рибе мало су пред толиким народом, али у Христовим рукама постају довољни за све.
Бог, браћо и сестре, не тражи да имамо све што је потребно људима око нас. Он жели да му принесемо оно што нам је дао и да то не чувамо само за себе. У другом јеванђелском одломку Христос се моли Оцу: „Оче свети, сачувај их у име твоје, да буду једно као ми“ (Јн 17, 11). И у једном и у другом Јеванђељу видимо исту Христову бригу за човјека. Он не отпушта гладне и не оставља ученике саме, већ их чува и приноси Оцу у молитви. Његове ријечи: „Све моје твоје је, и твоје моје“ (Јн 17, 10), показују нам да је љубав увијек даривање. Таква треба да буде и Црква. Христос јој повјерава Хљеб живота да га преда народу. Он благосиља и дарује, а Црква дарове разноси, знајући да ништа није примила само ради себе. Тако и Христос подиже очи ка небу, благосиља хљебове и даје их ученицима да их раздијеле народу. Оно што прима од Оца Он одмах дарује људима.
Није случајно што ове јеванђелске ријечи данас слушамо овдје, на Превлаци, прослављајући Светог архангела Гаврила у простору посвећеном Светом архангелу Михаилу. И нарочито је лијепо што празник Светог архангела Гаврила прослављамо у светињи посвећеној Светом архангелу Михаилу. У црквеном предању Михаило је слика отпора злу, док је Гаврило носилац благовијести. Михаило чува простор живота и добра, а Гаврило објављује да живот има будућност и да добро побјеђује. Те двије службе дубоко су повезане. Борба против зла, уколико остане без Гаврилове благовијести, лако се претвара у непрестано тражење непријатеља, што пречесто видимо свуда око нас. Исто тако, блага ријеч која нема снаге да се успротиви злу може постати празна утјеха.
И само име овога мјеста говори о повезивању. Превлака је узани прелаз између двије обале и зато нас подсјећа на оно на шта су позвани Црква и сваки хришћанин: да приближавају човјека Богу и људе једне другима. Није ли такав и Свети архангел Гаврило, који стоји пред Богом, а затим бива послан човјеку да му донесе благовијест? Ово мјесто, које се зове Превлака, вијековима је било мјесто молитве, страдања и обнове. Овдје су се смјењивале генерације, храмови су подизани и рушени, али молитва није престајала. Ми данас настављамо оно што су други започели и дужни смо да онима који ће доћи послије нас оставимо светињу у којој ће наћи мир. Хришћанско памћење не смије бити чување старих непријатељстава, јер страдања памтимо, али никад не злопамтимо.
Зато, браћо и сестре, обнова светиње не смије бити само враћање камена на његово мјесто, јер се могу подићи зидови и сводови, а да човјек остане разрушен и да међу људима и даље живе страх и неповјерење. Светиња се обнавља и њена обнова има смисла само када се у њој обнавља човјек, када уплашени осјети да га Бог чува, када гладни осјети да није сувишан и када они који су се нашли на различитим странама поново чују Христову молитву Оцу: „Оче свети, сачувај их у име твоје, да буду једно као ми“ (Јн 17, 11).
Народе Божији и хришћански, ови порушени зидови позивају нас да погледамо и оно што је порушено у нама и да повјерујемо да обнова увијек може да почне. Данашње Јеванђеље почиње на пустом мјесту, у часу оскудице, са пет хљебова и двије рибе, а Христос говори: „Донесите их мени овамо“ (Мт 14, 18). Тако и ми Богу ову светињу и све што је од ње сачувано приносимо као рану кроз коју ће нас, надам се, дотаћи свјетлост Божије благодати. Приносимо му и своје ране, молећи се да их Он исцијели и да у обновљене зидове ове светиње уградимо своју вјеру, труд и наду. Јер наше истинско исцјељење долази од Христа, о чијој спасоносној сили свједочи Свети апостол Јован: „Ако ли у свјетлости ходимо, као што је Он сам у свјетлости, имамо заједницу једни с другима, и крв Исуса Христа, Сина Његова, очишћава нас од свакога гријеха“ (1. Јн 1, 7).
Превлака је некада била прво сједиште Зетске епископије, од Светог оца нашег Саве установљено. То је величанствена старина, а знамо да је он установио то сједиште на већ постојећем светом мјесту, сами Бог зна колико старом. Међутим, браћо и сестре, величина једног црквеног мјеста показује се прије свега у томе како оно данас прима човјека. Ако бисмо свим својим бићем слушали Јеванђеље које смо данас читали, и ми бисмо разумјели гдје је и шта је средиште Цркве. Христос нам, наиме, открива да је средиште Цркве тамо гдје се народ не отпушта гладан и гдје се сабира око благословеног и преломљеног хљеба.
Драги оче митрополите, слуго Христов, ти си пастир који жели да Превлака буде и остане мјесто на којем ће људи поново прилазити једни другима и на којем ће чути Христове ријечи: „Нема потребе да иду. Подајте им ви нека једу“ (Мт 14, 16). Нека над овим мјестом одјекује и Његова молитва: „Оче свети, сачувај их, да буду једно као ми“ (Јн 17, 11), јер је светиња истински обновљена када у њој нико не остаје гладан и када раздвојени поново могу да стану око исте Трпезе.
Нека тако буде, Господе. Амин.
