Полазници школе вјеронауке при цркви Светог Ђорђа у Доњој Горици, њих седамдесет, у пратњи неколико дивних мајки, предвођени парохом ове цркве, оцем Миомиром Вулевићем, и вјероучитељицом Видосавом Живковић, кренули су у ноћи између 12. и 13 јуна у још једно велико и незаборавно ходочашће, овог пута по Косову и Метохији. О Косову и Метохији смо много научили од нашег светог Митрополита Амфилохија и наша срца су горела, молитвено се спремајући за сусрет са српским Јерусалимом, са српском Голготом. Један дио трошкова екскурзије покрио је приход са овогодишњег Божићног вашара вјеронауке, док је новац за трошкове превоза приложио г. Радисав Живковић.
Прешавши границу без задржавања и благодарећи Богу на томе, у раним јутарњим часовима упутили смо се ка манастиру Светих архангела код Призрена, задужбини цара Душана. Манастир је некада имао сјај силе и величине самог његовог ктитора. У њему су биле саграђене двије цркве – црква Светих архангела, која је била Душанова гробна црква, и црква Светог Николе. Средином петнаестог вијека Турци су опљачкали и порушили манастир, да би почетком седамнаестог вијека био потпуно разорен од Синан паше, а од његових остатака изграђена Синан-пашина џамија. Ова светиња је страдала и у наше дане, а 1999. године сабрат манастира, монах Харитон, отет од стране шиптарских терориста, мученички је пострадао.
Свету литургију у манастиру служио је о. Миомир, а част да поју на служби припала је дјеци наше вјеронауке. Након свете литургије, уживали смо гостопримство монаха овог манастира, о. Николаја и о. Дионисија, укријепивши се ручком у манастирској трпезарији. Потом су дјеца имала времена да се забаве играјући кошарку на оближњем терену и да разгледају остатке ове велике царске лавре. Сви смо се поучили словом нашег љубазног домаћина, о. Дионисија, који нам је исппричао историјат ове светиње. Његова радост због доласка оволиког броја дјеце и Црне Горе се прелила и у наша срца.
Друго наше одредиште био је царски град Призрен и знаменита црква Богородице Љевишке. Ту нас је дочекала кустос Анђела Недељковић. Од ње су дјеца сазнала о некада чудесној љепоти ове дивне цркве која је, међу 365 храмова царског Призрена, била његова главна црква (Данас је у Призрену активно 10 цркава). Цркву су запалили албански терористи у погрому над српским народом у марту 2004. године, а данас се у њој врше богослужења и обнављају оштећене фреске. Слушајући умилни глас нашег кустоса, могли смо себи да представимо некадашњи сјај ове светиње. Продужили смо даље ка саборној цркви Светог Ђорђа са осјећањем туге због стања у коме се сада налазе и наше светиње и наш народ. У овој дивној и великој цркви дочекао нас је кустос Здравко Симић и упознао са историјатом храма.
Црква је изграђена у другој половини деветнаестог вијека, али је у мартовском погрому 2004. запаљена, а потом и минирана. Данас јој је у великој мјери враћен првобитни сјај. У њој је 26. децембра 2010. год. извршен и свечани чин увођења у трон Епископа рашко-призренскога Теодосија.
Одатле смо се упутили према призренској богословији Светих Кирила и Методија, коју је у овој школској години похађало 26 ђака. Дочекао нас је в.д. ректора јеромонах Исидор Јагодић. Обишавши богословију и упознавши се са њеним интересантним историјатом, слушајући о погрому у којем је и богословија била спаљена, није било могуће да се не сјетимо нашег светог Митрополита Амфилохија, који је са својим братом у Христу, Епископом захумско-херцеговачким Атанасијем, својим животом бранио овдашњи народ и светиње. Ушавши у читаоницу богословије сусрели смо се са његовим портретом чему смо се сви обрадовали као самом сусрету са њим и доживјели ово као потврду његовог благослова за ово ходочашће, који смо осјећали читавим путем.
Кренули смо даље према Пасјанима, српском селу у којем се налази црква Преображења Господњег из деветнаестог вијека. У њој су похрањене мошти Свете мученице Босиљке Пасјанске, која је канонизована 2018. године. Ова дјевица Христова мученички је пострадала од арнаута у деветнаестом вијеку. У Пасјанима нас је више него срдачно дочекао тамошњи професор физичког васпитања Петар Цветковић. Овај дивни човјек нам је припремио и послужење, иако је за наш долазак тек непосредно сазнао. Каже да је ово први пут да су у Пасјане дошла дјеца из Црне Горе. Поклонивши се овој великој светитељки, озарени благодаћу али и прожети осјећањем туге због вјековног мучеништва нашег народа, кренули смо према манастиру Драганцу у којем нас је чекао заслужени починак.
У манастир Драганац стигли смо око 18 сати. На неколико дана прије била сам у контакту са сабратом овог манастира, о. Христофором, ради организације наше посјете и преноћишта. Треба напоменути да је нашу посјету са великом радошћу благословио Митрополит Теодосије и да су нам врата свуда била широм отворена. У контакту са о. Христофором питала сам за благослов да у суботу, на празник преподобног Јустина Ћелијског, отпјевамо многољествије нашем оцу Миомиру коме је тог дана био рођендан. Отац Христофор је благословио, додавши да је тога дана и имендан о. Јустина, настојатеља манастира, те да имамо још један повод за славље.
По доласку у манастир послужена нам је вечера, а дјеци у част братија се потрудила да направи пуно врућих пица. Пошто су вечерали, уморни малишани су пошли на спавање, а ми одрасли смо присуствовали празничном бденију у част преподобног Јустина. Већи дио нас је спавао у врећама за спавање, које смо понијели са собом.
У девет сати ујутру почела је света литургија којом је началствовао Епископ новобрдски Иларион, некадашњи игуман овог манастира. Пошто су сва дјеца приступила светом причешћу, по завршеној литургији братија је за све припремила богату трпезу, а дјецу су чекале на столу и вруће палачинке. Отац Христофор је припремио и изненађење за игумана Јустина и оца Миомира, направивши за обојицу по торту. Дјеца су имала и кратак програм, отпјевавши сплет пјесама из Црне Горе. За трпезом је било и мјештана албанске националности за које су нам рекли да су пријатељи манастира.
Владика Иларион је дјецу провјеравао у знању вјеронауке. Радости и благослова је било на претек. Поред манастира извире и извор љековите воде, па су се дјеца на њему умивала и пила, а понеко је од ове светиње понио са собом на благослов. У овој чудесној атмосфери посебно је дјецу радовао о. Христофор који је прије монашења радио као успјешан дјечији аниматор. Тај његов дар и љубав према дјеци резултирао је тиме да смо се много дуже задржали у манастиру него што смо планирали, а дјеца су пожељела да се поново овдје вратимо. И опет смо се сјетили нашег светог митрополита. Сва ова духовна радост десила се на празник Светог Аве Јустина, митрополитовог духовног оца.
Било је око 14 сати када смо се упутили према Газиместану. Полиција нас је легитимисала као да прелазимо границу. И заиста јесте граница између ружне садашњости и вјечности Божанске славе. Подсјетише ме на стражу на Христовом гробу, као да се плаше да ће васкрснути слава српског народа заједно са светим косовским ратницима мученицима. Послије кратког задржавања, упутили смо се према манастиру Грачаници.
Дивни манастирски храм посвећен Успењу Пресвете Богородице саградио је на мјесту старијег храма Свети краљ Милутин почетком четрнаестог вијека. Од љепоте овог славног Немањићког манастира застаје дах. То је још један додир са вјечношћу, још један свједок васкрсења који одгони мрачну реалност. О манастиру и његовом историјту причао нам је кустос Тројан Парлић, а са великом љубављу дочекала нас је мати Сара. Припремила нам је послужење и пјевала са дјецом. Ту смо се срели са људима који су били од великог значаја и помоћи у реализацији наше посјете косовско-метохијским светињама. Ријеч је о о. Саши Митровићу, секретару владике Теодосија, са којим смо били у контакту и недељама прије пута. Упознали смо и његову дивну супругу попадију Марију, дружили се са њима и уживали у њиховом гостољубљу. Ту смо се срели и са сестром Соњом Костић из Грачанице и њеном породицом. И она се пуно потрудила око координације пута и посјета на овом нашем ходочашћу.
Опростивши се са нашим гостољубивим домаћинима, кренули смо ка селу Велико Ропотово, гдје нам је по благослову владике Теодосија припремљено преноћиште. Стигли смо око 20 часова. Дочекли су нас о. Александар Зафировић и попадија Станислава, као и предсједник црквене општине чика Живорад Стоиљковић. Ово село има доста српског живља, али је, кажу, ријетко посјећено. Радост је била још већа што долазе дјеца из Црне Горе. Чика Живорад је изразио жељу да са дјецом обиђе село, видно поносан на своје мале госте. Позвали су нас да наредни пут дођемо у посјету на више дана. Отац Александар и попадија Станислава су се сјетили нашег светог митрополита Амфилохија који је њих са групама поклоника с љубављу дочекивао у Црној Гори.
У раним јутарњим часовима упутили смо се ка манастиру Дечанима и Светом краљу Стефану Дечанском, гдје смо учествовали у светој литургији. Отац Миомир је служио, а по блаагослову игумана Саве, наша дјеца су пјевала причастан. Сусрет са Светим Стефаном Дечанским и овом светињом је доживљај Вишњег Јерусалима. У Дечанима смо упознали младог монаха Амфилохија, који је родом из Црне Горе и носи име у част нашег блаженопочившег митрополита. Опет је митрополит на тајанствен начин присутан са нама. Ту смо се срели са појцима из Феничких Бисера са којима смо остварили лијеп пријатељски контакт уз обећање скорог новог сусрета и дружења.
Наставили смо пут према Пећкој Патријаршији, вјековном сједишту српских архиепископа и патријараха. Поклонивши се светињама и чудотворној икони Пресвете Богородице, Пећкој красници, чули смо причу о чуду ове иконе које се догодило нашем светом митрополиту Амфилохију оних дана страшног погрома. Терористи су бацили бомбу под ауто у којем је био митроплит. Он је завапио пећкој красници и бомба није експлодирала. Игуманија је дјеци подијелила слаткише и пошто смо се поздравили, око 14 сати кренули смо пут Црне Горе. Имали смо времена да у повратку обиђемо манастир Ђурђеве Ступове код Берана гдје нас је љубазно примио архимандрит Данило. Вративши се кући, свако од нас је из сусрета са нашим страдалним народом и Црквом на Космету понио најјаче и најљепше утиске, али је дио нас остао са тим светињама и дивним људима и монасима које смо срели. Тешко је ријечима описати све радости и благослове које Бог даје онима који се искрено братски и сестрински сретну у Христу.
вјероучитељица Видосава Живковић
