Бесједа Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија на Светој литургији у Љубљани, 15. јуна 2025. године
Прошле недјеље прославили смо Педесетницу, празник Силаска Светога Духа на апостоле и ученике Господње. Тај празник често називамо рођенданом Цркве, зато што су свети апостоли примањем Светога Духа добили божанско пуномоћство да проповиједају благу вијест Христову и да све народе крштавају у име Оца и Сина и Светога Духа.
Свети Серафим Саровски је рекао да је циљ хришћанског живота стицање Духа Светога. То је сагласно са Божијом заповјешћу „будите Свети јер сам ја свет“. Бог наш, који је једини свет и извор светости, може дати освећење и душе и тијела. Он излива дарове Духа Светога на своју Цркву, на хришћане, на нови Израиљ Божији који је сабран са свих крајева земаљских и од свих народа и језика. Зато Цркву Христову којој је Он глава, а покреће је и надахњује Дух Божији, доживљавамо као продужену Педесетницу у свим временима. Огњени језици који су видљиво сишли на апостоле, на прву Цркву, непрестано силазе, тајанствено и невидљиво на вјерне кроз сву историју Цркве. Зато је природно и логично да послије празника Педесетнице прослављамо и празник Свих светих, оних који су се у љубави Божијој освећивали даровима Духа Светога.
Свети се међу собом по много чему разликују. Својим рођењем долазили су у овај свијет са различитим и увијек препознатљивим даровима. Разликују се по службама које су вршили. Неки су били свештеници, други војници или цивили различитих служби и занимања. Многи су пострадали као дјеца. Још већи број је оних који су мученички пострадали у свим осталим узрастима, све до старости. Свети који нијесу пролили крв за Христа, били су мученици по савјести, дали су своје срце Господу. Иако су свети разни и различити, они су обједињени као гране на истом стаблу, то стабло је заправо Христос, које вјечно цвјета и рађа слатке плодове. Све свете обједињује иста вјера, исто крштење, исти дух. Сви су се добровољно опредијелили, као што чусмо из Светог јеванђеља, да узму крст свој и крену за Христом. Носећи крст свој, сви су, милошћу Божијом, постали саучесници Христових страдања и Његовог тридневног Васкрсења, Његове побједе над смрћу. Узети крст свој и ићи за Христом не значи само одвојити се од својих родитеља, што Господ од својих вјерних тражи, и поднијети бол због тог раздвајања, него и одвојити се и од својих личних лоших навика и склоности, мана и гријехова. То изазива још већи бол у бићу човјековом. Јер лоше навике и гријеси постепено срасту са људском природом. Зато узети свој крст значи борити се са собом, са својом огреховљеном природом. Кријепећи се именом Божијим и силом Часног крста, човјек у тој борби успијева, одбацује своје гријехе, препорађа се, постаје нови човјек, слободан од лоших навика и чист од гријехових прљавштина.
Рекло би се да на овом путу означеном Крстом Христовим човјек губи своје сроднике, па и своју душу, али није тако, него ће на овом путу истински задобити и своје сроднике и спасиће душу своју. Кроз ту борбу примиће и дарове Духа Светога.
Као што је преко Крста и Васкрсења Христовог сишао Дух Свети Утјешитељ на Цркву у дан Педесетнице, тако и хришћани кроз сва времена стичу Духа Светога и освећују се носећи крст свој, кроз кога дјелује сила Крста Господњега и благодат Светога Духа. Тако постају грађани Царства небескога и улазе у вјечну заједницу свих светих чији празник данас прослављамо.
Драга браћо и сестре, Божији промисао је устројио да баш на празник Свих светих молитвено обиљежимо осамдесетогодишњи спомен на страдање остатака краљевске војске у отаџбини, свештеника и преко 20.000 вјерног народа, којег су Титови комунисти побили овдје у Словенији, послије завршетка Другог свјетског рата, током маја и јуна 1945. године. Побијени су на звјерски начин без суда и пресуде, лишени права на гроб и достојни помен. Међу побијенима било је много оних који су пострадали без икакве своје кривице, само зато што су били антикомунисти. Било је наравно и грешних, али нико се од њих није одрекао своје вјере нити своје Цркве. Сјетићемо се данас оних који су побијени братском руком а послије тога злом вољом и насиљем комунистичких власти гурани у заборав преко 50 година. Међутим, Бог их није заборавио, ни њих, ни њихово страдање. Данас на празник Свих светих над њиховим расутим костима по словеначким брдима и јаругама, помолићемо се усрдно заупокојеном молитвом „са светима упокој Христе душе слугу твојих“. Вршећи овај помен не призивамо нове братске сукобе и освету, не дао Бог, него призивамо мир душама побијених и опроштај гријехова и њима и онима који су их побили. Увјерени смо да су се они пред Богом праведним судијом већ измирили и једни другима опростили. Ако је тако на небу, онда нека тако буде и међу нама овдје на земљи.
Најсрдачније благодаримо драгом Владици Кирилу и његовом свештенству на братској љубави и великом труду око организације овог помена. Посебно се захваљујемо браћи Словенцима на гостопримству и свему што су учинили за очување сјећања на страдање наших сународника побијених од комуниста. Браћа Словенци, а међу њима посебно истичем драгог пријатеља доктора Митју Ференца, учинили су велико дјело, пронашли су око 600 масовних гробница, побијених православних хришћана по јаругама брдовите и шумовите Словеније. Због тога Словенији и драгим Словенцима дугујемо вјечну и братску захвалност.
Слово Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија на промоцији зборника „Страдални пут – од Везировог до Зиданог моста“ у Љубљани, 14. јуна 2025. године
Навршава се 80 година од великог страдања нашега народа у Словенији 1945. године, и то послије завршетка Другог свјетског рата, које су без суда, пресуде и без права на обиљежавање гроба побили Титови комунисти.
Оно што смо до сада учинили на обиљежавању ове осамдесетогодишњице није довољно, али урадили смо неколико важних ствари. Одржали смо два мања научна скупа, један у Подгорици, други у Бања Луци, штампали смо и овај зборник радова који ћемо вечерас представити овдје „Страдални пут од Везировог до Зиданога моста“. Већ смо обавили неколико помена, посјетили смо једну масовну гробницу изнад Бања Луке на Шибовима, гдје су кости саме изрониле из дубина земље прије 15-20 година, и оне су просто саме проговориле истину о нашој трагедији.
Обавили смо помен и у мјесту званом Разбој, тај Разбој нас посјећа на Косово – на наше главно разбојиште и на Косовку дјевојку која иде по разбоју млада, и на многе друге разбоје гдје је Митрополит Јоаникије свештеномученик са свештенством, које је тада било са њиме, служио своју посљедњу Свету литургију.
Када вршимо помене, молимо се Богу за покој душа оних који су пострадали, имамо осјећај да су се пред Богом жртве и злочинци већ измирили, они су већ одавно сви пред лицем Божијим, а тај мир који је већ постигнут на небу треба да се догоди и међу нама. Али мира не може бити докле се не сазна истина, докле се истина не открије и докле ту истину, ма колико она била горка, не прихватимо, да се са њом у потпуности суочимо. Видимо, за разлику од оних на небу, да међу нама нема још увијек те спремности да се суочимо са истином.
Ми, кад смо вршили помене, свакако да смо нешто и говорили. Дио јавности од нас очекује, иако нам допушта да вршимо помене, да не говоримо ништа. И чини ми се да су у прилици, понашали би се онако као што су се понашали Италијани када је вршен помен јунацима и херојима, официрима Југословенске војске – Милану Спасићу из Црне Горе и Сергеју Машери из Словеније. Након што су они минирали ратни брод звани „Загреб“ и погинули као Синђелић, свештеник Мандић је тражио да им изврши помен. Наравно, могао је извршити помен обојици, али он је вршио помен Милану Спасићу пошто је Сергеју Машеру помен вршио католички свештеник. Дуго није добио дозволу од окупационих власти, на крају му је дозвољено са строгом заповијешћу: да не смије осим молитве ништа друго говорити. Све ми се чини да би поједини и нама данас тако забранили, можда би нам допустили да вршимо помене, али уз строгу забрану да ништа не смијемо говорити.
Када смо вршили помене, ми смо и рекли по коју оштру ријеч. Али сам потпуно увјерен да колико смо год говорили оштрих ријечи на овим поменима, да нијесмо успјели указати на сав ужас комунистичког злочина, нарочито овога који се овдје догодио у Словенији послије завршетка Другог свјетског рата.
И оптужени смо, наравно, да вршимо ревизију историје. И то би било тачно да је та историја стварно написана и завршена, али није. Умјесто писања историје, вршена је ревизија истине и то од рата па на овамо и скоро све до дана данашњег. Научне установе и у Србији и у Црној Гори, посебно у Црној Гори, још се нијесу озбиљно позабавиле овим проблемима. Нијесу се позабавиле пасјим гробљима комунистичких злочина, масовним гробницама од Бара па до Зиданога моста, нијесу се позабавиле јамама које су комунисти напунили главама своје побијене браће. Дакле, нешто још шкрипи и фали нам много да се суочимо са истином, а то нам је потребније од хљеба.
Поновићу оно што сам и раније рекао. Залажем се најискреније и најенергичније да се попишу сви злочини и да се научно истраже, и четнички, било их је нема никакве сумње, али и комунистички и нацистички и сви, нарочито, злочини који су се догодили међу браћом, да се они изуче. Нијесу изучени, нијесу пописани, гробнице нијесу откривене, још увијек ови побијени несрећници, наши, тако да кажемо, родитељи, ђедови, баке, сестре… још нијесу ни пописани, нити су њихове гробнице на људски начин обиљежене.
Одржавање ових научних скупова, сигурно је у доброј мјери допринијело расветљавању истине, али колико је год до сад урађено, увјерен сам да је то тек почетак и да озбиљан рад предстоји. Наше је, наравно, да се увијек молимо Богу, да тежимо ка миру, ка измирењу, ка праштању и како год било, ако идемо путем истине, правде и љубави, ми ћемо то и достићи колико год то било тешко.
Хвала на пажњи!
