Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија изговорена на Светој литургији на Тројичиндан, 7. јуна 2020. године, у манастиру Стањевићи
По свој земљи изиђе блага вијест њихова и до краја васељене ријечи њихове – Блага вијест Светих апостола Христових и ријечи њихове, које одјекују ево већ двије хиљаде година са горњице Сионске, са Сиона, и непрекидно се чују широм васељене.
Тај глас апостолски и та Божија ријеч одјекује и овдје скоро седам стотина година; ријеч која гласи: Ја сам свјетлост свијету, који за мном иде не ходи по тами, него га обасјава свјетлост вјечнога и непролазнога живота – свјетлост лица Христова, која је обасјала и ученике Његове на гори Таворској, први пут тако снажно и тако моћно; свјетлост која је уграђена у свеукупну божанску творевину; свјетлост која је обасјала прах земаљски, од кога је човјек створен, и човјек је постао душа жива, створен и обликован руком Божијом, по лику и по подобију Божијем, урађен руком Божијом.
Та свјетлост је она која је просвећивала Свете Божије пророке. Посебно пророка Мојсија на гори Синајској, када је, просвећен том божанском свјетлошћу, записао на двије таблице оних десет Божијих заповијести, о којима висе сав Закон и Пророци. Нарочито оне двије заповијести које је Господ поновио у Новом Завјету: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом и свом мишљу својом, и ближњега свога као себе самога; двије заповијести на којима почива сва људска заједница, и све што је истинско и непролазно што је човјек радио и дјелао кроз све вјекове до наших времена. Све то је утемељено на те двије заповијести и рођено је из љубави према Богу, према вјечној и непролазној тајни из које све изниче, и љубави према ближњима, према сваком човјеку као своме брату и своме вјечноме сабрату. То је свјетлост Духа Божијега, свјетлост која је обасјала прве ученике Христове; сила Духа Светога која је засијала, обасјавши прве ученике на Сионској гори.
Од тада па до данас та ријеч одјекује широм васељене, нарочито на овај свети празник у који прослављамо Оца и Сина и Духа Светога, ту тројичну свјетлост вјечну и непролазну, која просвећује сваког човјека који долази у овај свијет; свјетлост која обасјава сву васиону, сву творевину Божију и свако биће и створење, али која је посебно даривана човјеку у Тајни крштења и миропомазања. Ми смо данас добили два нова хришћанина: нашега Јакова и његову сестру Јелену; Јелену која носи царско име велике царице, мајке цара Константина и Јакова који носи име једнога од тих апостола просвећених на гори Сионској.
У то вријеме био је велики празник у светом граду Јерусалиму и били су сабрани разни народи из свих крајева: и Грци, и Римљани, и Персијанци, и Египћани, и наравно Јевреји (Јудејци, Израиљци), и остали… И Апостоли, ти неписмени рибари, наједанпут су почели да говоре језицима свих који су ту били сабрани. Ови, запањени, нијесу могли да схвате шта се то догађа – откуда то њима, простим рибарима?! Како је тај огањ небески, сила Духа Светога Животворнога, обасјала њихове умове, њихове душе и претворила их у сасуде божанске благодати?! А после њих и преко њих та свјетлост божанска обасјава сву васељену. Милиони људи до данашњега дана, и у ово наше вријеме, просвећују се том свјетлошћу која је обасјала Свете ученике на гори Сионској – свјетлошћу божанском, свјетлошћу која је сила Духа Светога, трећега лица Пресвете Тројице.
Све тајне уграђене у васиону, све тајне уграђене у људско биће, све тајне уграђене у творевину Божију и у људску природу и у људску историју; оно најдубље за чим је човјек чезнуо, и чезне и чезнуће до краја свијета и вијека, пуноћа свега тога се открила управо на овај свети дан.
Прво се јавио Бог Отац Светим пророцима, и они су Га посвједочили, и наговијестио се Бог Син Јединородни: стварајући свијет Господ га је створио ријечју Својом, а ријеч Његова открила се у Новом Завјету као Јединородни Син Божији, кроз кога је све постало што је постало. Дакле, друго лице Свете Тројице наговијештено је у вријеме Светих пророка преко њихове науке и преко њихових ријечи, преко Светога Писма – ријечи које су записане у Светој књизи Божијој Старога Завјета. Духа Светога, треће лице Свете Тројице, сам је Господ обећао да ће послати. Када се вазносио на небеса Син Божији је рекао: Будите сабрани у Јерусалиму и послаћу вам Духа истине који ће вас увести у сваку истину. И то се догодило. У то вријеме сабрани су били Свети ученици и сила Духа Светога је сишла на њих у виду огњених језика.
Та сила Духа Светога, ево, сишла је данас и на нашега Јакова и на Јелену и силази на све нас; и обнавља и сабира и ову светињу. После ево скоро седам стотина година обнавља се ова светиња; људским трудом али трудом надахнутим том силом светом Божијом, Духом Светим Животворним. Та сила Духа Светога је она која подстакла овдје прве обновитеље, нарочито нашега благословеног оца Димитрија, који је уградио свој живот овдје и оставио свој земаљски прах уграђен у ову светињу, а дух његов се узнио на небеса у вјечно и непролазно Царство Божије. После њега и ова садашња братија, на челу са оцем Јефремом, наставља то свето дјело, заједно са свима вама. Колико је оних који су, сваки на свој начин, допринијели да васкрсне ова светиња, за коју су рекли они који су у своје вријеме били задужени за културу, да ће то бити и остати највеличанственија рушевина у Црној Гори. Међутим, тако су говорили и говоре они који немају у себи тога Духа Божијега, те истине Божије, те мудрости и тога знања. А они који имају Духа Светога знају да се све оно што је на земљи подигнуто у славу Божију увијек изнова обнавља, да не остаје рушевина него се обнавља силом Духа Светога, како се догодило и са овом светињом светотројичном овдје у Стањевићима. Обнављају се душе силом Духа Светога, крштавају се у име Оца и Сина и Духа Светога, а онда крштене душе обнављају и грађевине које су подигнуте у славу Божију и у част Имена Божијега. Тако се догађа свуда, не само у Црној Гори, него широм свијета се то догађа данас. И ова Блага вијест Христова која је почела да се проповиједа на Духове, на Тројичиндан, прије двије хиљаде година, она одјекује данас заиста на свим земаљским језицима. Нема земаљског језика на коме се не проповиједа ова ријеч Божија: и кинески и јапански, и језици афричких племена, и језици Американаца, и језици Европљана, и језици Аустралијанаца – свуда на свијету се проповиједа име Христово, и сила Духа Светога увијек се призива. Нарочито над овим Светим тајнама Свете божанствене литургије, која је и нас овдје данас сабрала, на којој благосиљамо Оца и Сина и Духа Светога. Призивамо и ми, као и онда Апостоли прије двије хиљаде година, Духа Светога да дође на нас и на предложене дарове, и силази Дух Свети. Призваћемо Га као што смо Га призвали на ову дјецу новокрштену и миропомазану, да сиђе на нас и на ове наше дарове које смо принијели, и да наш хљеб претвори у Тијело Христово и наше вино да претвори у Крв Христову, да бисмо се ми причешћивали Тијела и Крви Господње, да бисмо кроз Њега, кроз Његово Тијело и Крв, постајали једно са живим Богом, и једно једни са другима, јединством које није просто биолошко, ни психолошко, ни разумско, него вјечно и непролазно јединство Духа Светога Животворнога, на које смо призвани као људи који се рађају од оца и мајке за овај земаљски живот, али који се рађају у Светој тајни крштења и миропомазања и у Светој тајни причешћа не за пролазни, смртни живот него за вјечни, непролазни, бесмртни живот. Рађамо се за оно за шта је Бог створио човјека, за шта је Бог и створио овај свијет – за оно што је вјечно и бесмртно, и што постаје вјечно и бесмртно не силом твари, или људском силом и мудрошћу, него постаје вјечно и бесмртно силом Духа Светога Животворнога који је данас сишао на прву Цркву Божију и непрекидно силази и силазиће до краја свијета и вијека на све оне који Га призивају и који се Њиме запечаћују.
Господу нашем, дивноме у свима онима који су прославили име Његово кроз вјекове, предивноме у Цркви Својој, дивноме у Часним даровима којима нас је обдарио, дивноме у имену Своме, у имену Оца и Сина и Духа Светога и у сили Његовој, нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.
Извор: Часопис „Светигора“ бр. 302
