Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија изговорена 23. новембра 2014. године у Цетињском манастиру
Свету божанствену литургију почињемо чудесним ријечима: „Благословено Царство Оца и Сина и Духа Светога“, али не само у Литургији, него у свеукупном служењу живоме Богу јавља нам се и открива та велика и света тајна, тајна Пресвете Тројице, Оца и Сина и Духа Светога. Све је у знаку тројичности Божанскога бића. И Свети Божији људи – Пророци и Апостоли, Тајновидци и Боговидци – ту свету, божанску тајну су откривали и налазили, и она им се јављала у свеукупној творевини Божијој.
Свети Божији људи су у људском бићу и човјековој природи проналазили тај свети печат тројичности, печат Онога који је запечатио људско биће, који га је изњедрио, који га је створио: човјеков ум, човјеково тијело и човјекова душа – то је троје у човјеку, али је човјек једно биће, иако је саздан од те тројичности и других божанских дарова којим га је Бог обдарио и које је записао у његову природу.
Тајну Свете Тројице назиру Свети Божији људи и у другим природним својствима. Рецимо, свака ријека која тече по земаљском шару је једна јединствена а свака има у себи ту тројичност – има свој извор, има ток и богатство својих вода и има своје ушће, које је још богатије својим изобиљем. И Сунце које нас грије, кажу боговидци, има у себи записану ту свету тајну Свете Тројице – оно има своју суштину, своју унутарњу природу из које извире свјетлост, а свјетлост дарује топлоту. Без топлоте и без свјетлости нема живота. Топлоте нема без свјетлости, а и топлота и свјетлост настају и рађају се из онога што јесте Сунце по својој природи.
Дакле, тројичност је уписана у сваком створењу, у сваком атому, у сваком сазвежђу – свуд је присутан печат божанске Тројице, а нарочито у човјеку. Зато није случајно пророк и боговидац Мојсије записао на првим страницама светог Откровења, да рече Бог, у савјету свом вјечном: „Да створимо човјека“. Не каже „да створим“, већ и у јеврејском оригиналу и у свим преводима стоји „да створимо човјека по образу своме и по подобију“, по својој слици и по својој прилици. Човјек је по природи својој слика и прилика живога Бога али не Бога као неког самца, самозаљубљеног у себе, неког бића далеког, туђег човјеку и свијету, него Бога који је љубав управо зато што је Отац и Син и Дух Свети. Зато све што се догађа и што настаје и што бива, све се догађа од Оца кроз Сина у Духу Светоме Животворноме.
Та велика и света тајна записана је у свему постојећем и пројављује се кроз све постојеће, али се постепено и полако открива и јавља. Рецимо, у Старом Завјету се открило и подарило да јесте Бог, да постоји Бог; да је Бог силан и моћан, да је Бог Творац неба и земље. Када је Мојсије питао на гори Синајској: „Кажи ми ко си, кажи ми тајну твоју“, чуо је ону ријеч јеврејску, дубоку и тајанствену ријеч, „Јахве“ – „Ја сам онај који јесам“. „Аз јесам сиј“, на словенском језику. Другим ријечима, не открива се њему тајна начина постојања божанског бића – која се не може открити никоме и коју ни једно створење, без обзира како оно било даровито, не може спознати – али му се открива да Бог јесте и да је Бог један – „Ја сам Господ Бог твој и немој имати других богова осим мене.“ То је оно што се открива староме човјеку, још несазреломе да му се јави та света, велика и неизрецива тајна. Иако се она и код Пророка назире, мало-мало па се назре та тајна да јесте један Бог али да је у исто вријеме тај Бог и тројичан. Као што видјесмо, она се открива и на првим страницама Светога Писма. А пуноћа откривења те божанске тајне јесте управо оно што нам је открио и јавио један од Свете Тројице, Син Очев Јединородни, кроз кога је све постало што је постало.
Три откривења Божија кроз историју
Свети Григорије Богослов, један од тајновидаца и боговидаца, трагајући за том тајном, трудећи да је спозна колико је то човјеку могуће, објаснио је то постепено јављање божанско роду људскоме у виду три велика и страшна земљотреса.
Први земљотрес, прво богојављање, јесте јављање Бога Оца – јављање да је један Бог, Творац неба и земље. То је оно што је откривено Пророцима. У времену када су други народи земаљски лутали и трагали – мада су имали осјећање за тајну неизрециву на којој почива свијет, али у одломцима и разломцима, и када су као многобошци разна божанства измишљали и на њима темељили свој живот – прво је изабраном Божијем народу, јеврејском народу, откривено и јављено да је један Господ Бог.
Други велики и страшни земљотрес, по Светом Григорију Богослову, јесте онај када је, пошто је дошла пуноћа времена, послао Бог Сина свог Јединороднога, друго лице Свете Тројице, вјечно Слово Божије, Вјечног Логоса Божијег, да „сваки који у Њега вјерује не погине него да има живот вјечни“. Он је тај који још дубље открива тајну Бога као Бога Оца, и открива и себе као Сина Божијег Јединородног, а најављује и Духа Светога, обећавајући ученицима својим прије свога страдања и прије свога васкрсења и вазнесења да ће им послати Духа Утјешитеља који ће их увести у сваку истину.
Да би нам открио тајну Бога као Бога Оца, научио нас је најсветијој молитви „Оче наш“ – тако је први пут од настанка човјека Бог на људским језицима именован као Отац. „Оче наш, који си на небесима“ – прије свега ту открива да је Он и Његов отац, Њега, рођенога прије свих вјекова од Бога Оца, а открива да је Он и Отац и свију нас кроз Њега. У исто вријеме, тајанствено у Оченашу нам указује на ту свету тајну Свете Тројице: „Да се свети име твоје“. Које име? Име које је изнад свакога имена, Име оно које смо поменули, које је Мојсију откривено: Јахве – Онај који јесте. У светим храмовима, широм васељене, када се слика Христос, ово пише поред Његове свете главе: „Ја сам Онај који јесте“. На словенском: „Аз јесам сиј“, и тако, на разним језицима пише исто… Такође се слика „Ветхиј денми“ („Старац данâ“), кога је Пророк сагледао у својем тајанственом виђењу. Тако је насликан у Пећкој патријаршији, као „Ветхиј денми“. Некада тумаче, они који не спознају ту тајну, да је то Бог Отац. Али то је Бог Син. Он је тај који се откривао у различитим јављањима својим. Јавио се и као Онај који је вјечан, и као „Ветхиј денми“ – Старац данâ, и као Емануил – Бог који је са нама; открио се и као Отроче младо – Дијете младо… Разна су јављања Бога Сина, која се онда осликавају.
Једино Њега и можемо и да сликамо, не можемо Бога Оца. Неки су погрешно то урадили, па имате негде по нашим храмовима насликаног Бога Оца као старца. То није правилно. То су са Запада примили наши иконописци негде послије XV вијека. „Бога нико никада није видио“ (Јн. 1, 18) – не можемо сликати Онога кога нико никада није видио, не можемо сликати Oнога који није тијело примио, већ само Онога који је тијело примио – Христа Господа. Сликамо Његово тијело, Њега као Исуса из Назарета, као Сина Пресвете Богородице, као Онога који је примио људску природу. А сликамо Га на начин који нам открива и ту дубљу тајну: да Он није само човјек. Он јесте савршени човјек, али човјек који је истовремено и савршени Бог, друго лице Пресвете Тројице. Зато се и сликају иконе символички, а не реалистички, не преноси се људска природа онаква каква она јесте у овом свијету, у природи, него се кроз символику указује на ту дубљу тајну која је присутна у људској природи, у природи Исуса из Назарета.
Дакле, само Њега можемо сликати. А Он је рекао: „Ко види мене види Оца“ (Јн. 14, 9), и на другом мјесту: „Ја и Отац смо једно“ (Јн.10, 30), а и у Оченашу открива да је Он име, вјечно име Божије, изнад свакога Имена. Њега дакле сликамо као друго лице Пресвете Тројице, Њега који нам припрема онај трећи земљотрес – јављање Духа Светога на Духовдан. На дан који с правом називамо Тројичиндан, јер и први и други земљотрес добијају своју пуноћу у трећем јављању на Духовдан, када је у виду огњених језика сила Духа Светога сишла на Свете ученике и апостоле и открила и тајну Бога Оца и тајну Бога Сина и тајну Духа Светога, тајну Бога као вјечне љубави.
Човјек се рађа ради Царства Бога љубави
Бог је љубав. Ту је ријеч први записао Свети јеванђелист Јован, Апостол љубави. Није он то по својој памети записао, него је ставио главу своју на груди Христове када је био на Тајној вечери и ту му се открила и јавила та света тајна коју је поцрпио из груди Господњих. Јован Богослов, велики Апостол љубави, који је написао дивне и чудесне посланице о љубави као најдубљој тајни и божанског и људског бића, своје Јеванђеље почиње управо ријечима: „У почетку бјеше Логос и Логос бјеше код Бога и Бог бјеше Логос, и све је кроз њега постало што је постало“ (уп. Јн.1, 1-3). Тиме Он открива тајну онога Исуса из Назарета на чије груди је наслонио своју апостолску главу и поцрпио мудрост која му је јављена и откривена. А та света тајна коју нам је он открио је оно чиме ми живимо. То је темељ, и основа, и суштина, и биће, и садржај Цркве Божије. То је тајна око које се сабира васиона, небо и земља, свеукупна творевина; око које се сабира човјек, човјечанство, људска природа. Кроз њу се открива не само оно што је било и што јесте, него и оно што ће бити до краја свијета и вијека.
У Латинској Америци, у Монтенегрини гдје су се наши први исељеници населили, има једно велико гробље, и тамо на једном гробу стоји име неког малог Алберта, који се родио у августу мјесецу а упокојио се око Божића. Његов падрино, његов кум, записао је на том гробу у спомен свога кумчета, да ће да га воли вјечном љубављу. Ја сам се скаменио пред тим натписом и пред тим знамењем. Каква је то вјечна љубав којом кум воли то дијете, тек изашло на свјетлост дана а већ се упокојило? Која је то вјечна љубав, о којој пише тај падрино, тај кум? Да није било вјере у вјечну љубав, у живога Бога, како би могао тај падрино, тај кум, да запише и забиљежи ту своју љубав према њему. Да није Бога као вјечне љубави, који се уграђује у нас и освећује оно што се рађа, дарујући му не само пролазни живот него вјечни и непролазни, одкуд би онда била могућа вјечна и непролазна љубав. Вјечна и непролазна љубав међу људима може само бити и постојати, и човјек испуњен том љубављу у вјечности, ако постоји Отац и Син и Дух Свети, животворна Тројица.
У тој тајни, великој и светој, Оца и Сина и Духа Светога, јавља се све што је истинско и право, што је вјечно и непролазно. Зато ми и почињемо Литургију, која је пуноћа свеукупне молитве и свега људскога живљења и постојања – све се ту сабира и открива и дарује – „Благословено Царство Оца и Сина и Духа Светога“. Малтене свака молитва кроз Литургију почиње и завршава се том светом тајном: „Јер си свет, Боже наш, и у Светима почиваш и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Духу Светоме“; „Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни, помилуј нас“.
Сила, крепост Божија је управо Христос. Мало прије смо прочитали у Јеванђељу о жени крвоточивој која се дотакла Господа, па Он каже: „Ко ме се то дотаче?“ А апостоли кажу: „Господе, какво је то питање, видиш колика се маса око тебе гура, а ти питаш ко те се дотаче?“ А Господ ће на то: „Неко се дотаче мене, јер осјетих силу која изађе из мене“, и онда је жена, ухваћена на дјелу, клекла пред Њега и признала да Га се она са намјером дотакла. Тог тренутка када се сила Божија дотакла њенога тијела, исцјелила је своју осамнаестогодишњу рану, бол и патњу.
Сила Божија је она која исцјељује. То је сила Божија која зрачи из хљеба који једемо, из сунца које нас грије и из воде коју пијемо, и која сија и зрачи кроз свете Божије људе. Шта су друго мошти Светог Петра Цетињскога и рука Светога Јована Крститеља и дио Часнога крста, који овде цјеливамо? Шта су друго мошти Светога Василија Острошкога? Зашто се ми сабирамо око њих? Зато што се сила Божија дотакла њих. Божија свјетлост, Божија топлина их је испунила, и као што преко сунчеве свјетлости топлина нас грије тако и преко моштију Светих Божијих људи зрачи та божанска сила и обасјава, исцјељује, оздрављује, дарује свјетлост и освећење и просвећење.
Та сила и та светост божанска није нека обична сила, пролазна. Божанска љубав није нешто што је пролазно, него је вјечна и непролазна. И када се дотакнемо Њега, Бога Живога, тада оно што имамо у себи – било да се ради о нашем тијелу или о нашој души, нашем уму, или разуму или нашем срцу – добија тај дар бесмртности, непролазности и вјечности. Наша љубав тада постаје вјечна и непролазна, и престаје да буде само једна обична емоција и осјећање пролазно, још мање неко осећање похотљиво које помрачује људски ум, и људску душу и срце, и скрива нам ту велику и свету тајну божанске љубави која је уграђена у нас и ради које ми постојимо и за којом чезнемо, не само у времену него и у вјечности.
„Јер си милостив и човекољубив Бог, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Духу Светоме“; „Благодат Господа и Бога и Спаса нашега Исуса и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа нека буде са свима вама“ – све је дакле у знаку Пресвете Тројице. Све што је записано у Светој литургији, у светим књигама Божијим, све је то нама дато да бисмо се осветили и просветили, да бисмо схватили дубљи смисао свога живота и свога рађања. Све је дакле призвано да прими у себе ту вјечну светотројичну Божанску љубав, да се освети том љубављу Оца и Сина и Духа Светога. Царство Божије, Царство Оца и Сина и Духа Светога, Бога љубави, оно је ради чега се рађа човјек овдје на земљи, без обзира на то колико трајао његов живот – било годину дана или три мјесеца или пет година или педесет година – пред Богом је један дан као хиљаде година и хиљаде година као један дан. Људски живот, осамдесет или деведесет или стотину година, неколико је тренова у односу на вјечност. Па ако тај наш живот нема у себи квасца вјечне божанске љубави, вјечнога Оца који воли и Сина свога и Духа Светога, и из љубави ствара овај свијет, наше рођење онда шта нам вриједи? Који је смисао његов, ако нема Бога љубави и ако нас Божанска љубав није пригрлила, ако нас Отац небески није пригрлио као своја чеда у своја њедра и уписао у Књигу вјечнога свога живота?
Велика је и света тајна, тајна Оца и Сина и Духа Светога, Бога нашега коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.
Извор: Часопис „Светигора“, број 246
Фото: Православие.ру
