Недеља трећа по Васкрсу, недеља Мироносица, литургијски је прослављена у Храму Светог Јована Владимира. Свету службу, заједно са вјерним народом, служили су оци барског храма, началствујући протојереј-ставрофор Слободан Зековић и саслужујући протојереј Љубомир Јовановић. На литургијске возгласе одговарао је хор „Свети Јован Владимир“ којим руководи професорица Маја Басараб.
Ова недеља посвећена је женама мироносицама, првим особама којима је вијест о Христовом васкрсењу Господ објавио.
Отац Слободан у својој бесједи говорио је овом догађају наводећи да су све те жене које су у трећи дан по распећу, када је требало да се по обичају јудејском мртвац помаже мирисним уљима, дошле на гроб Господњи, биле испуњене, прије свега, љубављу према Господу и учитељу своме. И да тамо гдје има љубави, тамо нема страха. Јер нико од ученика Господњих на тај чин није ни помишљао.
„Оне, не размишљајући о евентуалним последицама тога свога поступка, знајући да је код гроба стража и да их то може скупо коштати, оне ношене љубављу према Господу одлазе, не знајући како ће то учинити, јер су биле свједоци да је на гробна врата наваљен велики камен, а оне крхке и нејаке како ће тај камен помјерити. И дошавши до гроба у недељу, врло рано, прије излазка сунца, како каже Јеванђеље, видјеше да је камен одваљен од гроба. Ови стражари су као мртви лежали око гроба. Оне су ушле унутра уплашене шта се то догодило, и нашле су празан гроб. А са десне стране од мјеста где је бјеше положено тјело Исусово угледаше младића у бјеле хаљине обучена. То је био Анђео Господњи који им објављује ову радосну вјест да је Христос васкрсао. „Што тражите живога међу мртвима, није овдје, него устаде.“ И оне су, дакле, биле од Господа награђене због своје ревности, због своје храбрости, због своје љубави.“
„И како црквено предање каже, наставља отац Слободан, једна од њих, света Марија Магдалина, коју је Господ исцјелио истјеравши из ње, како каже Јеванђеље, седам демона, и која га је после тога са љубављу пратила и помагала, радосну вијест о Христовом васкрсењу донијела је чак и до римског цара Тиберија, који је посумњао у то и наругао јој се. Па је рекао, каже црквено предање: „Јесте Васкрсао, а то би исто било као кад би ово јаје, које ту било код њега на трпези, постало црвено.“ А она је узела то јаје и поздравила рјечима којима си ми поздрављамо „Христос Воскрсе“. И каже то предање да је тога тренутка то јаје заиста постало црвено, обојено бојом пречисте крви коју је Господ ради спасења свакога од нас пролио на частноме крсту. И отуда и постоји тај обичај и традиција да се за овај велики и највећи празник јаја боје у ту црвену боју, боју крви Христове.
Спомен ових светих жена данас прослављамо и молимо се Господу да њиховим молитвама и нама Господ подари њихове вјере, њихове љубави, њиховога трпљења и храбрости да се и ми неоступно кроз читави живот држимо Господа, идемо за Њим, живимо под Његовим заповијестима, изграђујемо себе у врлинском животу, онако како нас је Господ поучио и како треба да се труди и живи сваки хришћанин.“
Текст/фото/видео: Дејан Вукић
