„Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако.“
(Мт. 11,28–30)
Замислите групу људи који су доспели у пакао и одједном се нашли у прелепој трпезарији. Све је у њој било уређено раскошно: најлепши намештај, сребрни прибор, кристалне чаше и сто препун најбоље хране. Речено им је да седну и да могу да једу колико год желе, без страха да ће им храна икада досадити или да ће им од ње позлити.
Једва сузбијајући радост и изненађење, сели су за сто, ставили ланене салвете у крило, узели виљушке и почели да једу. Међутим, чим би подигли залогај, он би непосредно пре њихових усана испао са виљушке. Покушавали су да узму храну рукама, али би им она исклизнула кроз прсте или нестала. Колико год да су се трудили, нико није успевао да принесе храну устима.
У почетку су били збуњени, а затим све гладнији и раздражљивији. Храна је била надомак њихових руку, столови су били пуни, а ипак нико није могао да поједе ни један залогај. Њихова мука је трајала и трајала, све док глад, бес и очај нису постали део њихове свакодневице. А решење је све време било ту, пред њима: Требало је само да једни другима принесу храну до уста. То им, међутим, није падало на памет. Читав живот су навикли да мисле првенствено на себе, а пакао је само до краја оголио ту особину. Свако је покушавао да нахрани себе, док су сви заједно гладовали.
Та слика добро показује како изгледа живот у коме човек увек полази од себе. Када свако тражи само оно што њему припада, оно што њему треба и оно што њега задовољава, људи могу да седе за истим столом, а да ипак остану потпуно сами.
Јарам који сами носимо
Једном сам на богословији слушао предавање о злу, страдању и хришћанској вери. Професор је тада рекао нешто што сам дуго памтио: већина људи је на неки начин заштићена од потпуног увида у размере људског страдања. Када бисмо одједном осетили сву бол која постоји у свету, вероватно је не бисмо могли поднети. Та ограниченост нашег искуства може бити својеврсни одбрамбени механизам, а можда и дар Божији.
Ипак, свако од нас у неком тренутку осети тежину живота. Болест, губитак, усамљеност, породичне свађе, страх, разочарања, неизвесност – све то уме да се нагомила и човек пожели само једно: да бар на тренутак спусти терет који носи.
Управо таквом човеку Христос говори:
„Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако.“ (Мт. 11,28–30)
Ове речи су једноставне, али у њима има нечег што човека може дубоко да изненади. Христос уморном човеку говори о јарму. Човек који већ носи свој терет чује позив да узме још један јарам. И управо тај јарам, каже Господ, води ка покоју.
Зашто нам је онда тако тешко да му поверимо свој живот?
Зато што нам Христов јарам често изгледа тежак. Молитва захтева време. Пост захтева уздржање. Литургија тражи да недељно јутро посветимо Богу. Исповест захтева да човек погледа у себе и изговори оно што би најрадије сакрио. Живот по Јеванђељу тражи од нас стрпљење тамо где бисмо радије узвратили, праштање тамо где смо повређени и служење тамо где бисмо желели да други послуже нама. Све то лако можемо доживети као додатни напор.
А човек већ има довољно обавеза. Ради, брине о породици, плаћа рачуне, решава проблеме, слуша вести, размишља о будућности. На све то долази и духовни живот, па се човеку понекад учини да је Христов јарам још једна обавеза коју треба некако уклопити у већ препун дан. Ту се крије једна велика заблуда.
Човек често мисли да ће му Христос додати терет, док у стварности, Он долази да му помогне да понесе оно што већ носи. Када одбијемо Његов јарам, животна тежина не нестаје. Она остаје на нашим леђима. Тада човек покушава да све изнесе сам, ослањајући се на сопствену снагу, новац, способности, везе, планове и контролу над околностима. И што дуже тако живи, све је уморнији.
Покој који долази кроз служење
Христос нам нуди други начин живота. Он нас учи да се молимо, да праштамо, да служимо, да се уздамо у Бога и да носимо једни друге. То на први поглед изгледа као још један захтев. Али када човек почне да живи тако, открива нешто што раније није видео: многе ствари које су га изнутра ломиле почињу да губе своју снагу.
Погледајмо само породицу. Колико би се бракова променило када би муж и жена свакога дана поставили једно једноставно питање: Шта данас могу да учиним за другога?
Муж који сматра да жена треба да му служи постаје раздражљив када његова очекивања нису испуњена. Из тога лако настају љутња, мрзовоља, понижавање, па и насиље. Жена која стално гледа шта јој недостаје у мужу временом престаје да види његов труд и добре стране. Оштре речи тада постају уобичајене, а оно што је некада било болно за изговорити постаје свакодневни начин разговора.
Родитељи се муче са непослушном децом, а деца са родитељима који понекад забораве колико речи одраслог човека могу да повреде мало срце.
У свему томе Христов јарам изгледа врло конкретно. Он значи да муж учи да служи својој жени, жена да поштује и подржава свог мужа, родитељ да васпитава дете са стрпљењем, а дете да учи послушности и захвалности. Љубав у хришћанском животу није осећање које чека да се појави. Она се показује делима.
Исто се дешава и у црквеној заједници. Позвани смо да праштамо једни другима, а понекад годинама носимо старе замерке. Позвани смо да носимо терете једни других, а често немамо времена ни да саслушамо човека који нам се поверава. Позвани смо да изграђујемо друге, а једна непромишљена реч може нам бити довољна да некога обесхрабримо.
У цркви можемо срести човека који годинама долази на богослужења, а нико га заиста не познаје. Можемо видети старију особу која готово увек стоји сама. Можемо приметити некога ко је тек дошао и не зна ни где да стане, ни када да се поклони, ни коме да се обрати. Можемо видети младог човека који се полако удаљава од Цркве јер нигде није осетио да му је место. А понекад прођемо поред свих њих, јер смо заузети својим пријатељима и својим разговорима.
Христов јарам почиње онда када приметимо човека поред себе. Тада Црква постаје место покоја на начин о коме Господ говори. Човек који је ушао усамљен може изаћи охрабрен. Онај који је дошао са теретом може осетити да га неко разуме. Онај који је пао може добити руку која ће му помоћи да устане. Тако се Христов јарам преноси из речи у живот.
Један од најлепших примера за то јесте Закхеј. Он је био цариник, човек који је сакупљао порезе и који је у свом послу видео прилику за личну зараду. Имао је новац, али је истовремено био омражен и одбачен. Његов положај му је можда доносио богатство, али му није доносио мир. Човек може имати много људи око себе, а да ипак буде дубоко усамљен.
Када је Христос дошао у његов дом, у Закхеју се нешто променило. Он је са радошћу рекао: „Господе, ево пола имања свога даћу сиромасима; и ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко.“ (Лк. 19,8)
Замислимо шта то значи. Човек је спреман да се одрекне половине свог имања и да четвороструко надокнади оно што је неправедно узео. Са стране гледано, то је огромна жртва. За Закхеја је, међутим, дошло као радост. Зашто?
Зато што је сусрет са Христом променио оно што је Закхеј сматрао вредним. Новац који је некада био центар његовог живота више није имао исту снагу. Одједном му је било важније да исправи неправду, да врати оно што је стекао на погрешан начин и да помогне сиромашнима.
И зато Христос каже: „Данас дође спасење дому овоме; јер је и ово син Авраамов.“ (Лк. 19,9)
Закхеј нам показује да Христов јарам постаје лак када срце почне да воли оно што је раније доживљавало као жртву.
Човек који се труди да живи по Јеванђељу и даље има тешке дане. И даље ће бити болести, неправде, губитака, неразумевања и искушења. Хришћански живот не уклања све оно што је тешко у овом свету.
Али човек више не мора да носи све сам. То је велика тајна Христових речи.
„Узмите јарам мој на себе“ није позив човеку да сам вуче још један терет. То је позив да уђе у заједницу са Христом и да научи од Њега како се живи, како се трпи, како се прашта и како се воли.
Слика јарма то лепо показује. Јарам је направљен тако да два бића заједно вуку исти плуг. Христос нас позива да уђемо у тај јарам са Њим. Зато је Његов јарам благ. Господ не стоји са стране и не посматра човека који се сам бори са тежином живота. Он улази у његову борбу.
Када човек опрашта иако му је тешко, Христос је са њим. Када се моли иако му је срце расејано, Христос је са њим. Када се одриче нечега што му је драго ради добра другога, Христос је са њим. Када пружа руку човеку који му ништа не може узвратити, Христос је са њим. Тада оно што је изгледало као тежак терет постепено добија други смисао.
Овоземаљски јарам човек често вуче сам. Његове жеље, страхови, амбиције и бриге вуку га на различите стране, а он покушава да све одржи под контролом.
Христов јарам има једну велику разлику: у њему човек није сам. Господ је са њим. Зато Христос, говорећи о јарму, одмах говори и о учењу: „Научите се од мене.“ Потребно је време да човек научи Христов начин живота. Потребно је много падања и устајања, много молитве, много покајања и много малих одлука у којима човек бира љубав уместо гнева, стрпљење уместо раздражљивости, праштање уместо освете и служење уместо захтевања.
Тада човек постепено открива оно што је Христос обећао: „…и наћи ћете покој душама својим.“ (Мт. 11,29)
Тај покој није живот без проблема. То је мир срца које више не покушава да читав свет носи само својом снагом.
И можда управо ту лежи одговор на питање са почетка: Зашто је Христов јарам лак?
Зато што је у њему са нама Христос.
Он не обећава да ће пут увек бити раван. Обећава да на том путу нећемо бити сами. А човек који више није сам, може понети и оно што му је некада изгледало неподношљиво.
Христов јарам је благ, јер нас води из живота у коме све морамо сами да држимо у својим рукама у живот у коме учимо да се ослонимо на Бога. И управо ту почиње покој душе.
Протојереј Јован Мојсије (John Moses)
Фондација „Пријатељ Божији“
Превела и припремила: Бојана Гајевић
Извор: pravmir.com
