Томина недјеља је завјетна слава бокешког села Јошица.
На овај дан се око саборног и јединог храма у овом мјесту – цркви Свете Недјеље, окупљају мјештани и њихови гости, како би заблагодарили Богу на прекинутом помору становништва Јошице средином 19. вијека.
– Негдје око 1840. године у овим крајевима се појавило неко инфективно обољење које је косило много народа, посебно дјеце. Умирала су деца највише узраста до 4. године старости и старији људи, тако да је било доста смртних случајева у селу. Народ је одлучио да се завјетује, да Васкрслог Господа замоли да би подарио селу на првом мјесту здравље и мир међу становницима. Како је то било по оној народној да без невоље нема богомоље, сви су се окупили послије васкршње службе и одлучили да следеће недјеље, на Томину недјељу, крене завјетна литија кроз цијело село. И тако се и почело са прославом Томине недјеље, као завјетном славом. Литија би ишла од те првобитне цркве која је била горе саграђена, па ободом цијелог села, са крстима, како се то у Боки зна рећи – носили су крсте. Наравно, на челу колоне је увијек био крст, икона Свете Недјеље, литијски барјаци и читала су се јеванђеља на четири стране цијелога села. Након тога помор је престао, каже отац Небојша Вуловић, парох јошички.
Од тада до данас, нешто мало мање од два вијека, Јошичани се на овај дан сабирају и чувају завјет дат Богу.
– Био је онај прекид послије Другог свјетског рата, кад је све било забрањено, али и тада је литија ишла али само око цркве, да би негдје од 1997-1998. литија поново обновљена и сада иде само једним дијелом мјеста. Силази се из цркве на магистралу, пролази се магистралом и враћа се каменим путем, серпентинама до цркве. Након тога у црквеној порти су сви домаћини. Нема куће, нема породице која неће нешто принијети горе да дочека све госте који долазе са стране, да би заједно са мјештанима прославили завјетни дан села.
Ово мало бокешко мјесто познато је по томе да држи до сабрања. Оно које је највеће и најљепше је ипак за дан славе цркве, у прву недјељу августа мјесеца, када прослављају Свету Недјељу.
– Ако узмемо оне податке који су записани у црквеној архиви, наћи ћемо да је једна од три веће светковине, у периоду прије али и послије Другог свјетског рата, кад кажу да се није смјело, увијек је било Јошица, Манастир Савина и црква Свете Петке на Буновићима. То су била та три највећа сабора која су обједињавала људе из суседних мјеста у акваторијум бококоторског залива.
Ове године ће се на Томину недјељу сабрати на Светој литургију у 9 сати, а након тога кренути у литију послије које ће се окупити за трпезом љубави.
– Послије тога настављамо дружење, људи се ту виде, испричају се, они који се од године до године виде, тога дана се сретну и онда се мало евоцирају успомене на нека прошла времена и наравно оно што је највећа поента – сви су у лијепом расположењу. Нема грких ријечи нити нечега лошег што би покварило празник.
Црква Свете Недјеље саграђена је 1675. године и како каже отац Небојша, она свједочи да на овом мјесту Часна трпеза постоји 350 година. Парохија јошичка обухвата нешто мало преко 100 домова, од којих су пола старачка домаћинства.
– Старији умиру, млађи одлазе, а ту остајемо само ми који јесмо, старосједиоци који држе до тог неког наслијеђа, своје културе и једноставно ту смо гдје смо. Међутим, треба рећи и ово, мјештани гдје год да живе, своју светињу никад не заборављају, долазе на богослужења, а поготово за завјетни дан и за храмовну славу! Ово младости и дјеце што је ту – то је чета мала, али одабрана!
О. Б.
