Пише: Мр Смиља Влаовић
Сломом црногорског одбрамбеног фронта на Ловћену почетком 1916. године, аустроугарским трупама је отворен пут да ионако слабашну црногорску одбрану, за само три дана потпуно скрше и несметано прођу до срца земље- Цетиња и тиме и формално и суштински покоре Црну Гору.
Сами улазак аутроугарских трупа је очекивани исход с обзиром на то колике су снаге биле распоређене на ловћенском фронту, ко је био на њеном челу и уопште какво је стање било у држави, што се тиче и унутрашње и спољашње политике. На основу записа савременика тога догађаја, као и војних и других аналитичара, распад цјелокупног финансијског и и другог државног апарата очекивао се и раније.
На основу записа генерала Потапова, још у Балканским ратовима Црна Гора је била презадужена, војска није имала ни одјеће ни обуће, а ни оружја. Сваки члан династије је био умијешан у ионако непринципијелну политику, па је управо овакво стање слика војске и државе која је требала да се одупре једној таквој сили какава је Аустроугарска.
У Дворцу на Крушевцу, код моштију Светог Петра Цетињског, Краљ се заклиње сердару Јанку Вукотићу да неће отићи и оставити земљу, али… не само да одлази већ са собом носи све што се могло понијети.
Осим драгоцјености, важних архивских ствари и осталог, са собом носи и мошти Св. Петра Цетињског, желећи да и њих понесе до Плавнице, Скадра и даље.
Ипак, мошти остају у Црној Гори, у дворској црквици Св. Димитрија, на Крушевцу, у Подгорици.
Долазак моштију, спорни датум њиховог преноса је једна од тема овог рада. Осим тога, боравак моштију, као и повратак, организација и актери који су били укључени у пренос, обезбјеђење и повратак моштију, је друга тема којом се овај рад бави, уз консултовање релевантних архива, извора, докумената и периодике.
У листу Старине је записано да је тог мучног и тужног 11. јануара, са Цетиња евакуисано све што је било могуће, Двор, Влада, Врховна команда, савезничка посланства и дјелимично неке државне установе.
На Цетињу су остали митрополит Митрофан Бан, предсједник општине Вуко Вулетић и маршал Двора Славко Рамадановић, да дијеле судбину са осталим народом Цетиња и околине.
Колико је била злокобна атмосфера чекајући да вјековни непријатељ уђе и уради све оно што му по сили и надмоћности припада, није тешко замислити ни са оволике временске дистанце.
Пренос моштију Светог Петра Цетињског
Непријатељ моћан, опремљен и намјеран да похара све што може, све муком стечено и од пуке сиротиње отето, па чак и оно најсветије – мошти Светог Петра Цетињског, црногорског митрополита, учитеља и чудотворца. Да би се бар тај дио црног сценарија избјегао, Црногорци су са својим вођама у највећој тајности мошти пренијели у цркву Св. Димитрија на Крушевцу.
У Монографији Обнова и градња манастира и цркава у Црној Гори је записано да су мошти боравиле у цркви од јануара до марта.
Овај догађај помиње и Лазар Томановић у својим Мемоарима, гдје каже. „Из Двора су сви били пошли у Подгорицу. Ћивот Св. Петра ноћу тајно су перјаници са Цетиња однијели.“
Цијела акција је спроведена у највећој тајности јер би ионако поражен народ, одлазак Свеца додатно деморалисао.
Мошти су пренесене 11. јануара 1916. године и остале на Крушевцу до средине марта исте године. Ипак, морамо се позабавити овим датумом јер је проблематичан. Мошти су морале бити пренесене раније, крајем децембра, јер је Краљ напустио Црну Гору 6. јануара у 3 сата послије подне, а као што је раније записано, Краљ је пред моштима разговарао са синовима, значи да су оне већ биле ту. Да не би било забуне, сви датуми су записани по новом календару.
У запису др Николе Шкеровића, Црна Гора за вријеме Првог свјетског рата, описана је заклетва краља Николе пред моштима Светог Петра, у цркви на Крушевцу. Наиме, „Краљ је позвао синове и сердара Јанка Вукотића у малу дворску цркву, гдје су се налазили посмртни остаци Петра Првог – светог, донесени са Цетиња прије него што су град заузели Аустријанци. Пред ћивотом многозаслужног митрополита и господара Црне Горе и Брда, Краљ се обратио старијем сину Мирку. Мирко, док си био мали, док ти је било 14 година, сви смо у тебе гледали великог будућег човјека и наду Црне Горе. Но послије си све покварио. Чуј ме, Мирко, овај Јанко учинио је за нас и за Црну Гору више него ико. Пази Јанка!“
По забиљешци проф. Слијепчевића, Вукотић је рекао да није знао шта то управо значи. А кад су упитали Сердара у неком од интервјуа шта мисли о том разговору, рекао је: “Па то је ваљда било као нека потврда пред ћивотом за њихов договор.“
Симо Поповић записује да се Краљ састао са митрополитом Митрофаном Баном 29.12. 1915. године и вјероватно да је то датум кад су мошти пренесене. Овако то описује Симо, краљев секретар, новинар, уредник више часописа и управник Бара и Улциња: :“29. 12. ујутру, Краљ зове Митрополита. Вратио се брзо и врло узбуђен. Краљ му наредио да одмах спреми људе и свештенике који ће дићи ћивот Св.Петра и пренијети га на Плавницу, а оданде у Скадар. И Краљ иде. Питао га Краљ: шта ће он? Одговорио му: да ће остати с народом. Знао сам, да ћеш ми тако одговорити, а мило ми је што ћеш остати, рекао је Краљ.“
Припреме око преноса моштију су биле изненадне, у цијелом хаосу који влада јер се до тог часа очекивало да Црна Гора неће бити напанута. У цијелој збрци и хаосу није било ни аутомобила којим би се кивот пренио, а Митрополит, „којег нађох и оставих у највећој забуни. Све иде, хуче, наређује нешто слугама и људима запосленима око ћивота.“
О овом догађају казује и тадашњи Краљев лични секретар Милош Живковић у својој књизи Пад Црне Горе, и наводи да су мошти пренесене 30. децембра 1915. године. Овако је описан тај мучни тренутак преноса моштију. „Свак упртио по нешто и носи. Око Царева Лаза, историјскога мјеста славе црногорског оружја полако се помиче напријед свечана поворка.То су мошти Св. Петра Цетињског Чудотворца натоварена на теретна кола и прекривена црним прекривачем. С десна и лева у редовима корачају перјаници. Цјелокупни призор дубоко се зарезује у душу пролазника и без речи на казује тешку озбиљност положаја, у којем се налазе држава и народ. И мошти светитеља који никад није био до тога узнемираван у свом вечном сну у Саборној цркви на Цетињу, беху покренуте буром судбоносних догађаја.“
Тек кад је уведено Војно гувернадурство аустроугарско, могло се размишљати о повратку моштију. О овом догађају свједоче два писма из манастирског архива која дајемо у наставку, а које је митрополит Митрофан Бан упутио књазу Мирку, на Крушевац, 3. марта 1916. године:
„Цетиње, 3. III 1916.
Његовом Краљ. Височанству
Књазу Мирку Петровићу на Крушевцу
Са радошћу чујем да сте, Богу хвала, са здрављем на боље окренули, и да мислите даље путовати ради Вашег драгоцјеног здравља.
То ми по дужности даје повода, да као духовни Пастир Ваше Краљ. Височанство замолим, да прије Вашег поласка наредите, да се Ћивот Св. Петра Цетињског Светитеља на његово мјесто у Цетињски манастир поврати, као што уопће сви ћивоти светитељски почивају у манастирима, да се по правилу врши свакодневно црквено правило и служба.
А и народу, који се навикао, да побожно приступа своме Светитељу, криво је што је лишен те хришћанске утјехе.
Ја се надам, да ће Ваше Краљ. Височанство разумјети и уважити ову моју представку и жељу нашег побожног народа.
Остајем са дубоким поштовањен Вашег Краљ. Височанства одани Богомољац
М(Митрополит) Митрофан.“
Већ наредног дана, 4. марта, књаз Мирко је написао свој одговор на полеђини писма:
Његовом Високопреосвештенству
Господину Митрополиту Митрофану Бану Цетиње
Ваше Високопреосвештенство,
Примио сам Ваше писмо од 3. III, којим ми истичете одиста оправдане разлоге због којих сте ме молили да дозволим да ћивот Св. Петра Цетињског буде упућен на Цетиње прије мог доласка.
Ваше Високопреосвештенство, будући да сам се нашао побуђен да што прије пођем (на) Цетиње и одатле даље, то Вас молим да бисте били тако љубезни да позовете Г.Г. Маршала Рамадановића, Миша Поповића и др Перазића, па бисте заједно са њима пошли било код Г. на Фелдмаршала-лајтанда Вебера, било код Г-на Ота и да им изјавите у име моје жељу, молећи их, да би били на руци у погледу преноса Светитељевог одавде до Цетиња, како би се што прије и што сигурније у сваком погледу пренос извршио.
Ваше Високопреосвештенство, морам Вам искрено изјавити, да много држим и много полажем на то :
1. Да ни по коју цијену ћивот не би био преношен аутомобилом, већ на кару са сигурним коњима, праћен малим бројем војника црногорских и аустријских.(Ја бих послао 6 Љешкопољаца, разумије се без оружја, а желио бих да ви удесите са горепоменутом господом, да исти број аустријских војника са оружјем буду пратили кар).
2. Да ни по коју цијену превоз не буде извршен дању, већ да исти крене одавде у мрак, како ће стићи на Ријеку пријед сванућа и како би слободно ћивот могао бити пренешен у Дворској капели, гдје би и преданио, а исту вечер такође у мрак продужио даље за Цетиње.
3. Захтијевам да би само и једино православни пренијели ћивот са кара до Дворске капеле и обрнуто, а тако и при доласку на Цетиње. (Будући да је недовољан број од 6 Љешкопољаца да ови изнесу и снесу ћивот од колскога пута па до Дворске капеле у Љесковцу и обратно, то Вас молим да бисте наредили, са знањем аустријских власти г. Петру Краљевићу да би овај одобрио 10-15 момака да изврше овај пренос на Ријеку).
4. Поводом доласка ћивота на Цетиње захтијевам да се томе доласку не би одала никаква видљива почаст, или ма шта слично (ни звоњење звона, ни сријетање, ни апсолутно ништа, већ да се ћивот смјести на онај начин на који смо са њим отпутовали за овамо).
Саопштено ми је да Ваше Високопреосвештенство намјерава послати два свештеника, који би стално пратили ћивот одавде до Цетиња, што савршено одобравам.
Молим Вас Високопреосвештени да би се овај пренос извршио у што краћем року и да би се држао у у највећој тајности.
Препоручујући Црну Гору, Мој Дом и себе Вашим светим молитвама молим Ваше Високопреосвештенство да примите увјерење мог искреног поштовања.
4. марта, 1916. г. Ваш искренољубећи Вас,
Крушевац Мирко с.р.
Митрополит Митрофан Бан у свом дјелу Животопис или успомене из живота Митрополита Митрофана Бана, не казује ништа о овом догађају, јер се Мемоари завршавају са 1914. годином.
Тачан датум преноса моштију Светитељевих није познат, али је врло извјесно да је то урађено средином марта 1916. године:“ јер аустријске власти нијесу имале разлога да се томе успротиве“, првенствено због начина на који је планирано да се то уради.
Међутим, у листу Православље, налазимо на податак да се на полеђини преписке налази одговор: „Примљено по приватном марта 1916. А испод- а пренешен је ћивот марта -1916. По мојему предлогу без почијевања на Ријеку.“
У писму се наводе важна имена која би требала да учествују у преносу моштију са Крушевца на Цетиње. Прије свих то је Славко Рамадановић, којег смо већ поменули који је био у том тренутку на положају маршала Двора; Мишо Поповић, ађутант и личност од повјерења краља Николе; Доктор Божидар Перазић, био је у том тренутку на положају дворског љекара; Фелдмаршал Виктор Вебер фон Вебенау је био на положају војног гувернера за Црну Гору; Едуард Ото, бивши аустро-угарски посланик на Цетињу, а у марту поменуте године је био делегат Министарства иностраних послова двојне монархије при Генералном гувернерству на Цетињу; Петар Краљевић је био предсједник Ријечке општине.
Закључак
У моменту када се коначно схвата горка истина – да се Ловћенски одред повукао пред најездом аустријске војске и да Аустријанци муњевито наступају ка Цетињу, пакује се све што се могло понијети, а да је имало вриједност, па и мошти Св. Петра које су требале да буду пренешене у Скадар преко Плавнице, али ипак остају тамо гдје и припадају – у Црној Гори.
На основу записа војводе Сима Поповића и Н. Шкеровића, утврђено је да је тачан датум преноса моштију Св. Петра Цетињског био 30.12. 1915. године, а не као што се досад вјеровало 11. 01. 1916. Мошти су пренесене на колима са воловима јер није било расположивог аутомобила и на исти начин су враћене. Народ о свему томе није био обавијештен, барем на основу записа Сима Поповића и Милоша Живковића, јер се до последњег момента вјеровало да Аустрија неће напасти Црну Гору.
О овом догађају није могло бити ријечи у Гласу Црногорца јер је последњи број из 20. децембра 1915. године.
Преписка принца Мирка и митрополита Митрофана Бана, је такође, једна од тема којим се овај рад бавио, у којој су њих двојица уговарали повраћај моштију са Крушевца на Цетиње, али је остао непознат тачан датум када су мошти стигле у Цетињски манастир.
Оно што је остало, засад, непознато и што би у неком проширеном истраживању можда могло да се одговори јесте да ли је служена служба Божија у црквици Св. Димитрија, на Крушевцу током боравка моштију. Да ли су читане службе, акатисти, молебани, да ли су тадашњи подгорички свештеници то уопште могли због безбједоносних и других прилика које владале тих ратних мјесеци и година.
Осим питања служби, непознато је и да ли је обичан народ имао прилику да приступа моштима и да на тај начин добије молитвену утјеху или се боравак моштију цијело вријеме чувао у најстрожијој тајности и народ у општој несрећи и није знао да ту, у Подгорици, на Крушној главици борави Свети Петар Цетињски, Миротворац и Праведник.
Извор: Портал Кинонија
