У недјељу пету Часног поста – Недјељу када наша Света црква прославља спомен на Свету Марију Египћанку велику подвижницу и покајницу, одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици којом је предстојао протојереј Игор Балабан. Проти Игору саслуживали су протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, протојереји: Миладин Кнежевић, Бранко Вујачић, Никола Пејовић, као и ђакон Ведран Грмуша.
Непрестано руководећи православне хришћане током Четрдесетнице ка освећујућим подвизима поста и покајања, Црква у богослужењу пете седмице тјеши и храбри оне који посте чињеницом да су прошли већ половину поста, и побуђује да ми „који смо преполовили свештени пут поста треба радосно да хитамо ка будућем васкрсењу“. Умножавајући при крају посног попришта побуде ка неослабљеном богоугодном животу, Црква и у петој недјељи наставља да нас подсјећа како смо ми, који падосмо у гријех, слични онима које заробише, те нам заповиједа уздање у Господњу милост. На недјељној Литургији читају се два Јеванђеља. О Покајаној грешници (које се везује за велику покајницу и подвижницу Свету Марију Египћанку – њој је недјеља посвећена) и Јеванђеље у коме Христос предсказује ученицима своја страдања. Пошто су чули о Христовом страдању и васкрсењу, Јаков и Јован прилазе учитељу са жељом да им допусти да сједе одмах до њега лијево и десно у слави Његовој. Остали се ученици се у љубомори, наљуте на њих. Због страха и осјећаја скорог растанка Јаков и Јован су пали у искушење и затражили од Учитеља славу само за себе, не мислећи на остале ученике. Но, кроз ову слабост Својих ученика Господ је изобличио сличне слабости свих људи и показао начин лијечења.
Током Свете литургије свима сабранима обратио се началствујући протојереј Игор Балабан, архијерејски намјесник зетски и секретар Епархијског Управног одбора Митрополије црногорско-приморске који се у уводном дијелу пастирске бесједе дотакао примјера апостола Јакова и Јована и њихове људске слабости коју су пројавили у конкретном јеванђелском догађају али и ријечи Господњих који нас експлицитно поучава да онај ко хоће да буде први треба да служи свима:
,,Неки од нас, хоћемо да се гордимо и да се уздижемо. А други кад виде ове што се горде и што се уздижу и чине већима од осталих, завиди тима што то раде и хоће да их достигне, престигне или макар ако не може да их достигне и престигне да их баци опет међу остале. Али каже Господ прозревши ту људску палу логику која не доприноси ничему, осим крвомутњи међу људима и зависти и мржњи и ратовима и сукобима, прозревши дакле то Господ каже: ,,Ко хоће да буде први међу вама нека служи свима!“ Поставља на мјесто Господ нашу изврнуту људску логику и каже да онај ко хоће да буде први, треба да служи свима!“
,,Шта мисли Господ под тиме? Да ли то значи да немамо различите дарове сви ми на овоме свијету? Да морамо сви да радимо једну ствар па да покушавамо да служимо једни другима на ове начине, како ми сматрамо служење, да смо нижи, да смо подређени, потлачени ономе коме служимо? Међутим, Господ не мисли на то. Господ жели да нам каже да свако од нас, на свакоме мјесту, на свакоме дијелу земљаног шара и на сваком послушању и обавезама у којима се налазимо, можемо другима да послужимо!“ – бесједио је он.
У даљем излагању, прота Игор је појаснио да служење другоме, заправо значи да свако са свога мјеста и својим даровима којим га је Бог даровао по својој љубави, жртви, одговорности може послужити и служити другима:
,,Онај који чисти улицу може другима да послужи, тако што ће то одговорно радити. Онај који учи друге у школама и на универзитетима може одговорно да поступи и да служи другима, тако што ће то одговорно чинити. У ресторану газда тог ресторана може да служи другима, тако што неће закидати на састојцима. Онај ко наплаћује порез, може да служи другима тако што неће једнима више, а другима мање наплаћивати и за себе узимати! Свуда може другима да се служи, различити су дарови, али можеш да служиш другима на сваком мјесту на којем се налазиш. И прије свега да служиш своме ближњему ради спасења његовога и свога. Ако радиш, по правди Божијој, ако чиниш по истини Божијој, ако чиниш по љубави, јер љубав се не може одвојити од смјерности, јер гдје нема те смјерности не може ни да се воли, јер каже нам Господ, односно заповиједа: ,,Љуби ближњега свога као самога себе!“ Дакле, ако друге не сматраш као оне равне себи, ако их не љубиш баш као што самог себе свако од нас љуби, ако немаш такву врсту смјерности, не можеш да имаш ни љубави, а ако немаш такве љубави, дабоме, не можеш ни да служиш, нити да се бринеш о своме, а камоли о туђему спасењу“.
,,Господ нас поучава да тако чинимо, да љубимо једни друге и да служимо једни другима у ономе у чему смо. Дакле, нека би Господ дао да свако од нас ове ријечи у своје срце прими и разумије и да не дозволимо никад, да нам наше паметовање и умовање као што су овдје ученици показали, буде изнад учења и науке Божије коју нам Христос говори и којом нас учи и поучава да се смјерно односимо једни према другима“. – рекао је на крају свог обраћања протојереј Игор Балабан.
Текст, фото & видео: Борис Мусић
