У дане Свете четрдесетнице – Часног поста на чијој средини се налазимо, као поуку православним вјерницима преносимо бесједу игумана манастира Савина јеромонаха Макарија коју је изговорио у петак 21. марта 2025. године на акатисту Пресветој Богородици.
У име Оца и Сина и Светога Духа.
„Паметан и разборит ум види само врлине, и само о њима говори, а безуман човјек примјећуује само кривице и недостатке“, ријечи су великог игумана Синајске горе Светог Јована Лествичника, кога прослављамо у данима Свете четрдесетнице. Учећи се и помажући се његовим ријечима можемо познати и препознати да ли се налазимо на истинитом путу ка Христу или смо негдје залутали и, не дај Боже, одустали од свог спасења рекавши Богу да није могуће да се спасемо.
Слушајући и читајући Светог Јована Лествичника можемо себи да дамо одговор гдје се налазимо на свом духовном путу и да ли се пењемо ка Христу. А то ће нам показати управо наше унутарње биће, односно наше срце, ако ослушнемо себе и чујемо шта говоримо и како се односимо према ближњима, али не само оно што изговарамо, већ и што мислимо у своме срцу. Многе ствари се не кажу, али у срцу знамо осјећамо ли према ближњима љубав или одбојност и непријатност.
Свети Јован Лествичник каже да ум одређује на коју страну ће се наше унутарње биће, наше срце, окренути. Према ријечима Лествичника, ако је наш ум паметан и разборит он примјећује само врлине и говори о њима, јер ми изговарамо оно о чему размишљамо, а ако није нужно да изговоримо нешто то ће наше срце показати. Просвијетљен ум, који се чисти од гријехова и просвјетљује благодаћу Божијом, види само врлине у другим људима и само њима говори и размишља.
С друге стране, безуман човјек примјећује само кривице и недостатке других људи, самим тим их и осуђујући, док му све у овом животу смета. Ум човјека који се на такав начин односи према ближњима је безуман, као и он сам. Лествичник бира баш ту ријеч – безуман. Човјек помраченог ума примјећује само кривице и недостатке осуђујући друге људе, а самим и самога себе. Налазећи се у таквом стању унутарњег бића и душе, такав човјек није ни свјестан да се, у ствари, налази у паклу, односно у мраку и помрачености ума, а самим тим и у удаљености од Бога.
Због тога свако од нас треба да види гдје се у свему томе налази: да ли се стварно приближавамо Христу и да ли Га волимо као што причамо? Дају ли наш подвиг и живот у Христу јеванђелски, духовни плод или неки материјални плод који смо ми сами израчунали?
Безумље човјека не односи се само на осуђивање других људи, већ и на осуђивање ствари и догађаја у овоме свијету. Посебно сада док, у вријеме безброј информација, гледајући свашта, ми осуђујемо једне стављајући се на страну једних, прве осуђујемо гдје треба да буду, ове друге шта треба да раде, док учећи ближње око себе, шта ко треба да ради, нисмо свјесни да једино кога треба да научимо смо ми сами. Када Бог допусти да преовлада безумље, јер нисмо умјели сами себе да научимо, људи почну да ратују и да се убијају међу собом јер безумље врхуни у рату и коначном сукобу међу људима.
Да не би до тога дошло најприје ми, као хришћани, свој подвиг треба да усмјеримо у правцу исправљања својих мисли. Да препознамо, уз помоћ Лествичникових поука, да ли ми осуђујемо друге људе или је наш ум просвијетљен да код својих ближњих не видимо само њихове кривице и недостатке и оно што нам смета. И да уђе у Рај, такав човјек би и тамо наставио да ради то исто. Сметало би му што је Бог поставио нешто ту а не тамо, што се овај не налази тамо…
Потпуно је иста слика нашег односа са Богом у којем морамо да пазимо на себе јер ако не будемо то радили доћи ће крај нашег живота, који пролази врло брзо, и поставићемо себи питање: Шта смо урадили са собом?
Ђаво нам то питање стално одлаже и говори: Има времена! Покајаћеш се, још си млад… Али морамо да будемо свјесни да вријеме брзо одлази и да се може десити да колико је вечерас напустимо овај живот и изађемо пред лице Божије иако се наше срце није исправило и, прије свега, отворило за Њега. Призивајући нас Својом љубаву, Бог нам се не даје ако ми то не желимо. А не желимо управо кад, помраченим умом, осуђујући друге, видимо само њихове кривице и недостатке и стално ропћемо на људе, на ствари и на догађаје: Ако је напољу сунчано смета нам зашто сија сунце, ако је кишовито – зашто пада киша, ако се било шта догађа питамо се зашто је то баш тако. Управо такво унутарње стање, стање сталног роптања је показатељ да смо далеко од Бога и да се уопште нисмо срели са Њим. Потребно је да се такав човјек преобрази, отворивши своје срце, како би, кроз покајање, мијењао себе. Треба рећи себи: Није добро да ово радиш! Стани! Престани са тим! Окрени се Богу! Како? Моли се Богу да ти помогне, усредсредивши пажњу у молитви да те Бог исправи у томе што радиш погрешно. Другог начина нема јер ни Бог нити неко други то не може да уради умјесто нас.
Треба ми да хоћемо да се мијењамо и да у томе тражимо помоћ од Бога. Најприје морамо да спознамо да смо у лошем стању, па да се потом помолимо Богу и замолимо Га да нам помогне, исто као што тражимо помоћ љекара када смо болесни. То није никаква магија. Док ми сами не затражимо помоћ, док стојимо пасивно и чекамо да то неко други, или сами Бог, уради умјесто нас, треба да знамо да нам Он не може помоћи ако ми то нећемо. Није да Бог то не може него Он неће да наруши нашу слободу. Бог нас призива да се, непрестаном молитвом, сами покренемо и потражимо, исто као када нам неко недостаје па га стално призивамо. Све док га не призивамо значи да нам и не треба. Исто је тако тотални промашај, посебно у хришћанству, ако га призивамо само по службеној дужности.
У свему томе можемо да видимо гдје се налазимо и да ли има потребе да се поправљамо и кајемо.
Нађимо себе! Пронађимо гдје се налазимо, како се не би преварили и, изабравши таму умјесто свјетлост, сами изгубили своје спасење.
Тумачећи, у наставку, шта значи кад је човјек безуман и све осуђује Лествичник објашњава да постоје три типа људи.
Први су они који по цијели дан осуђују друге, налазећи само кривице и недостатке у њима, осуђујући ближње чак и у сновима док спавају. Други су они који не осуђују друге али ни себе, док трећа врста људи осуђује себе чак и ако нису ни криви.
Лествичник каже да су у првој групи људи који су демонизовани јер по цијели дан осуђују друге, јер и демон стално осуђује људе радећи против њиховог спасења. Друга група су они који се, не осуђујући ни себе ни друге, налазе у замрзнутом стању које је јадно и које је прелест. Они нису у добром стању јер, док мисле да су добри јер не осуђују друге, они ипак не осуђују ни себе и не виде своје немоћи и гријехе.
Ми смо у добром стању тек када видимо своје гријехе и осуђујемо себе за њих. То значи да је благодат Божија сишла на нас, јер смо се обратили Богу који је послао Своју свјетлост да би могли да видимо гдје гријешимо. Такав човјек је у радосно-тужном стању. Тужан је што не испуњава заповијести Божије, које у потпуности може испунити само уз Божију помоћ, и што себе види несавршеним. С друге стране, такав човјек види благодат Божију и Бога који му долази, пројављујући свој живот у овом свијету на радостан начин јер се налази на једином исправном путу.
То је православље! Све ван тога је промашај! Православни смо једино ако живимо на овај начин, потврђујући да смо истински ученици Христови и следбеници живога Бога који живе по Јеванђељу, у Цркви и њеним Светим тајнама, причешћујући се Тијелом и Крвљу Христовом. Истински плодови таквог живота су у радости и љубави према ближњима коју ћемо пројављивати у овом свијету. На тај начин је међу нама живи Бог, што је истинска љубав и истинско православље. Све ван тога је промашај. Изучавајући и знајући све ово, ми треба да се трудимо да исправљамо себе. Правда је Божија, у то будите сигурни, што не постоји неко други који може урадити умјесто вас оно што сте ви дужни да урадите. Не заваравајте се јер вријеме пролази и брзо ће проћи. Долази крај живота а онда ћемо се уплашити, како и пјевамо у стихири Канона: Душо моја устани што спаваш, приближава се крај па ћеш се уплашити.
Човјек ће се уплашити кад види да је празан а потребно је да изађе пред Бога. Хоће ли тада моћи да се покаје? Зашто да се играмо са својим спасењем? Шта ће бити ако не стигне да се покаје, ако одустане са помишљу да је то сад немогуће? Шта ће да буде ако нема вјере? Зашто смо онда живјели? Зашто смо дошли на овај свијет? Да изгубимо овај живот, који нам је Бог дао, растуживши тиме и самога Бога.
Најгоре је од свега што ћемо, на тај начин, изгубити и своје спасење од чега нема веће туге. Зато се ми молимо једни за друге. Они који дубље виде тај пад и немоћ људску за друге се моле као за себе само, јер свог ближњег и воле као саме себе.
Ако не волимо ни сами себе, у смислу нашег односа са Богом, не молећи се ни за себе на прави начин, како онда да се молимо за друге. Зато је потребно да продубљујемо свој ум, чистећи своје срце од гријехова, како би постали просвијетљени на начин о којем говори Свети Јован Лествичник: Паметан и разборит ум види само врлине и само о њима говори.
Будимо истинска свјетлост овоме свијету! Будимо хришћани – они који још у овом животу почињу да живе вјечним животом, љубављу Христовом, Царство небеским, Царством Оца, Сина и светога Духа.
Амин.
Извор: srpskartv.com
