„Име Сина Божијег велико је и несагледиво, и држи цијелу васељену“, – каже се у Јермином Пастиру. Тек кад схватимо у чему је сила и достојанство Божанског Имена, моћи ћемо да оцијенимо значај који Исусова молитва има у православној духовности. Ако ова молитва стоји изнад осталих по својој стваралачкој сили, то је управо због тога што садржи име Божије.
У старозавјетној традицији и у древним културама, име човјеково је у тајанственом складу са његовом душом. Име на неки начин одражава свеукупну личност човјекову. Знати нечије име значи имати познање његовог бића, значи повезаност с њим и задобијање извјесне власти над њим. Управо зато су скрили своја имена и тајанствени гласник који се борио са Јаковом код потока Јавок (Пост. 32, 29), и ангел који је одговорио Маноју: Зашто питаш за име моје, оно је чудно (Суд. 13,18). При свакој великој промјени животној, мијења се и име. Тако је Аврам постао Авраам (Пост. 17,5), а Јаков – Израиљ (Пост. 32,38). Савле је послије обраћења назван Павле (Дјела 13,9), а и монах приликом пострига добија ново име, као знак радикалне промјене којој се он подвргава.
У старозавјетној традицији, дјеловање у име другог, као и позивање на нечије име или позивање по имену, схватано је веома озбиљно. Када се име изговори, оно оживи и одмах се узноси ка души његовог носиоца. Све то је испуњено дубоким значајем. Ако све то важи за човјека, онда се на Бога односи у много већем степену. Моћ и слава Божија се открива и дјелује кроз Име Његово. Оно је – numen praesens, с нама Бог, „Емануил“. Призивајући га с пажњом и поштовањем, ми стајемо пред Бога, откривамо се Његовом дејству и предајемо се у Његове руке, као послушно оруђе и жртва жива. Величина Божанског имена се толико јако осјећала у позном јудаизму, да се tetragrammaton није изговарао наглас на синагогалним сабрањима. Име Свевишњег је изазивало свештени трепет.
Нови завјет је у многоме наслиједио старозавјетну јудејску традицију. Име Исусово изгони демоне и исцјељује људе, јер је у њему садржана велика сила. Ако имамо ово на уму, онда многи добро познати одломци Новог завјета добијају ново значење и снагу: прозба молитве Господње „да се свети Име Твоје“; Христово обећање ученицима на Тајној вечери да ће им дати све што заишту од Оца у Име Његово (Јн. 16,23), последња заповијест апостолима: Идите, дакле, и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт. 28,19); тврдња апостола Петра да је „спасење могуће једино именом Исуса Христа Назарећанина“ (Дјела 4,10-12); ријечи апостола Павла: „да се пред именом Исусовим поклони свако кољено“ (Филипљ. 2,10); ново и тајанствено име, написано на бијелом камену и које нас очекује у животу будућег вијека (Откр. 2,17).
Пракса Исусове молитве темељи се управо на библијском поштовању Имена. Бог је скривено везан за Своје Име, и зато, призивајући Га, ми тајно дјелујемо, и Бог у том тренутку невидљвио присуствује и дјела. За савремене хришћане, као и у апостолско вријеме, Име Исусово јесте – сила. По ријечима св. Варсануфија и Јована из Газе (6. вијек), „Име Божије, када га призивамо, убија сваку страст“. „Побјеђуј непријатеље именом Исусовим, – савјетује преподобни Јован Љествичник, – јер нема јачег оружија ни на небу ни на земљи… Сјећање на Исуса нека се сједини са твојим дисањем и тада ћеш спознати значај безмолвија.“
Иако је у имену скривена сила, чисто механичко понаваљање његово јесте бесплодно. Исусова молитва није чаробни талисман. У унутрашњем дјелању, као и при врешњу светих тајни, човјек кроз живу вјеру и аскетски напор треба да постане Божији сатрудник. Име Божије треба призивати усредсређено и трезвено, удубљујући ум у ријечи молитве, знајући Коме се обраћамо и Чији одзив чујемо у срцу. Таква молитва захтијева напор и на почетку не иде лако, те су је стога оци-подвижници називали тајним мучеништвом. Св. Григорије Синаит стално је напомињао то да ће онај ко крене тим путем „принуде и непрекидног труда“, бити у искушењу да одустане од свега („због упорног бола који повремено причињава умно дјелање“)… Сила Имена Божијег се открива само онима који су стрпљиви и вјерни.
Вјерност и упорност се провјеравају прије свега тиме колико пажљиво и колико дуго понављамо молитву. Када се молите, не празнословите, као незнабошци – говори Христос својим ученицима (Мт. 6,7). Ове ријечи се ни на који начин не односе на оне који пажљиво и без лукавства творе Исусову молитву. Њихов напор временом ће дати плода, а молитва ће постати цјеловитија и духовнија.
Преузето из:
Каллист (Уэр), Сила имени : Молитва Иисусова в православной духовности,
у: “Церковь и время“, № 1 (08), стр. 187—217, Москва 1999.
Превео: свештеник Слободан Лукић
(Светигора, образник за вјеру, културу и васпитање Митрополије цетињске, број 328, Велики пост 2025. године)
