”Вијести” су 24. фебруара објавиле текст који се бави порастом религиозности у црногорском друштву: ”Како смо спознали Бога: Драматичне промјене по питању религије у Црној Гори у посљедњих 30-ак година”.
По мени, сам наслов, али и приступ и садржај, заслужују коментар. И то, уз све уважавање новинара који су радили прилог – онај негативан. И ја га пишем седам дана послије објављивања поменутог текста, пошто сам пустио да слегне прашина првих утисака. Најприје, негативан је наслов који читаоцу сугерише драматику друштвених промјена, ону каква се помиње и изговара (у овдашњем новинарском штиву) само онда када је у питању нека декадентна или пријетећа појава, опасна по грађане. Такво нешто не одговара традиционалном присуству религије у историји Црне Горе, а ни њеном значају у формирању културе и идентитета свих народа који овдје живе. Неумјесна је поменута ”драматика”, али и блага иронија у интонацији реченице да је наше (с)познање Бога ”од јуче”. Оно што се испод наслова збива није ништа примјереније од њега самог.
1. Ово анализирање црногорске религиозности почиње са поређењима садашњег стања и оног од прије 30 година, и то ће се показати полазном тачком сликања поменуте ”драматике”. Е сад, да се ради о истраживању употребе мобилних телефона или друштвених мрежа, сателитских ТВ сигнала или аутомобила са аутоматским мјењачем, онда би хронолошка референца 90-их година 20. вијека била сасвим умјесна. Јер набројани технолошки феномени или прије тога нијесу постојали у Црној Гори , или их је било у почетним траговима. Међутим, ”мјерити” присуство религије у овом поднебљу тако кратким временским метром може само неко ко очигледно није хтио или умио да дође до објективног увида. Читаоцима овог мог осврта остављам да сами просуде ко је за то одговоран, истраживачи из Њемачке или ”Вијести” које су нам то пренијеле у овој форми? Од када постоје трагови људске цивилизације на простору данашње Црне Горе, или – нешто касније – од када постоје облици државе под домаћом, словенском управом, па све до данас, ми готово да не знамо за друштво или споменике његовог постојања, који нијесу имали религиозан исказ. Па сад видите у каквој су ”драматичној” несразмјери сви ти миленијуми античке, средњовјековне и нововјековне религиозности овдје, са покушајима да се тај феномен сагледа из перспективе од некакве три деценије?
2. Уз све почасти креаторима WВС мапе и ауторима категоризација које нам она приказује, морамо примијетити да је, у најмању руку, истраживачки необјективно доносити валидне закључке само на основу ”три таласа”. Бар када је ријеч о вјековно валовитом духовном и културном мору, каква је Црна Гора. А то да протестантски свијет карактерише рационализам, секуларизам и самоизражајност, док исламске земље обиљежава већа везаност за традицију, па ваљда смо знали и без ”драматичног” приказа WВС мапе? И ваљда ми у Црној Гори имамо неку своју духовну препознатљивост, која нас лишава потребе да будемо (на силу) угурани ”или у Скандинавију или у Саудијску Арабију”? А тешко се отети утиску да је изабраном саговорнику (коментатору истраживања) ”Вијести” баш то била намјера. То је својеврсна ”Прокрустова постеља” у коју неко трпа феномен религиозности у Црној Гори, а нарочито Српску православну цркву. Или ћете личити на симпатичне протестанте са сјевера Европе, или сте налик средњем вијеку и Средњој Азији. Трећег, за нас, нема.
3. Баш у том правцу треба разумјети и распеће ”између скандинавских земаља на једној и Зимбабвеа, Турске и Ирана на другој страни” на које Црну Гору закива психолог и комуниколог Радоје Церовић, одговарајући на питање новинара да прокоментарише WВС мапу. И Церовић говори о ”драматичном” паду секуларно-рационалних вриједности с почетка 21. вијека, али нигдје другдје него ето баш у Црној Гори! А ја ово реаговање пишем управо зато што мислим да није у реду правити се слијеп пред чињеницом да бројни научници констатују општу ”десекуларизацију свијета”, цијелог свијета – управо у периоду краја 20. и почетка 21. вијека (о томе сам писао овдје прије двије године). Па кад чујете једног Питера Бергера како каже да је ”религиозни импулс, трагање за смислом који трансцендира ограничени простор емпиријског постојања у овом свијету – непромјењива константа људске егзистенције” – онда вам сва нагађања о социо-економским разликама, (не)повјерењу у институције, девастацији образовног система … као разлозима појачане религиозности човјечанства у 21. вијеку, некако ”драматично” падају у воду. Зар не? Или да прихватимо Церовићеву тезу да се цио свијет (данас добро повезано ”глобално село”) окреће религији из једних, а Црна Гора, усред тога свијета, из неких, сасвим других разлога?
4. Надаље, Церовић констатује да је повратак религији у Црној Гори, између осталог, узрокован ”историјским недостатком стабилних и кредибилних институција друштва”, затим ”дугом историјом ослањања на ”неформална правила” (какво је ”кодекс части”)… Па чекај, ако имамо ”историјски недостатак институција друштва” – како смо онда могли опстати као друштво, као еманципована заједница? Церовић неће да каже, иако то добро зна, да је управо Црква представљала аутентичну и цивилизовану друштвену институцију која је, силом прилика, замјењивала све друге, и која је у новом вијеку овдје управо породила и утемељила институције државе. Зато, однос према религији, у том погледу, не може бити ”повратак” или некакав ”корак назад” за нас у Црној Гори, него ослањање на нешто провјерено, сигурно, макар било дефинисано и као претполитичко. Није ли ”дуга историја ослањања на неформална правила” (”кодекс части” видим као вриједност проистеклу из духовног насљеђа) управо предуслов опстанка хуманости (чојство, јунаштво…) на овим просторима? Шта је тачно ”драматично” у томе што овдашње грађанство, испод наслага институција и наслова компромитованих најприје једнопартијском, а потом и транзиционом политиком, препознаје оне вриједности које су ову заједницу одржале у животу и човјечности?
5. Мени се чини да овај текст у ”Вијестима” није писан ни због науке, ни због опште религиозности, него због медијског напада на углед који СПЦ има у друштву, и који је толико очигледан (и са и без бројних анкета, које све говоре једно исто) да многима боде очи. Имам и аргументе за то:
Колико ја знам, основна новинарска правила објективности предвиђају да мораш наћи начина да укључиш став онога о коме пишеш тако исцрпну анализу. А овдје СПЦ није поменута узгред, него је приказана као ”главни негативац” приповјетке. Чак и да се радило начелно о питању религиозности у ЦГ било би на мјесту да се направи простор да о томе кажу нешто и представници цркава и вјерских заједница. А ако је то дискутабилно и ако није обавезно, онда је сигурно ван сваке сумње да је текст који клевеће СПЦ за неплаћање пореза (ноторна неистина), за манипулацију ментално обољелим лицима (веома увредљива неистина) за војно-обавјештајни рад (политикантска неистина) морао имати и неки контрастав. Овдје се уредништво ”Вијести” огријешило не о црквене, него о новинарске законе, остављајући на брисаном простору самог г. Церовића да прича неистине о СПЦ. Неко би могао помислити како ми из Цркве хоћемо да одређујемо наслове и саговорнике уредништву ”Вијести”. Не. Ми само реагујемо на текстове који су (ружно) пишу о нама, а без нас као саговорника.
Лично, не бих имао чиме да похвалим поменуту политичку ”посткомунистичку транзицију” у Црној Гори. Препуна је недосљедности и неправде. Али једно је сигурно: била је мање нагла и пуно праведнија од оне комунистичке, чија је револуционарна крилатица била: ”по кратком поступку”. Но, како нема друштвене транзиције која не доноси стрес и несигурност, није ми јасно шта је лоше у томе што се заједница једним добрим дијелом вратила традицији и колективном? Да ли је проблем у том ”повратку”, или у чињеници да је то ”традиционално и колективно” у нашем случају православно (највећим дијелом српско, светосавско и косовско-завјетно), а не протестантско, скандинавско?
Велики сам поштовалац и протестантског и скандинавског, али се питам: кад смо се договорили да нашу традицију и колективно памћење (такве какви јесу) замијенимо туђим? Или: шта у евроатлантским интеграцијама траже толике непротестантске и нескандинавске културе, одавно интегрисане у ЕУ и НАТО? За Церовића, очигледно, нема дилеме: узалуд нам дигитализација, савремена комуникација, све док се враћамо сопственој традицији. Или сам нешто пропустио?
6. СПЦ ”користи друштвене проблеме (неједнакост, корупција, слабост институција) како би привукла младе”! То каже г. психолог и комуниколог. Имам неколико озбиљних питања поводом ове његове констатације. Прво – треба ли Црква да чека да неко други, некада, ријеши те проблеме, па да тек онда, уз дозволу институција секуларног друштва (које се, гле чуда, темељи на слободи проповиједи и одвојености Цркве од државе у организацији и дјеловању) она почне да мисионари? Друго, да ли је Господ Исус Христос, са својим апостолима, проповиједао своју Истину о животу у околностима које су биле поштеђене ових побројаних друштвених проблема? Треће, да ли из одричних одговора на претходна два питања произилази да Црква (као уосталом и сви други проповједници духовних вриједности) злоупотребљава те проблеме, или напротив она дјелује упркос њима, против њих, заговарајући нешто што је изнад свега тога?
Церовић се није штедио да у негативном свјетлу прикаже све утврђене форме црквене комуникације и да упозори на њихово штетно дејство на свијест појединца и колектива, али је из универзалних токова црквене мисије, наглашено издвојио улогу СПЦ у Црној Гори, за коју каже да јој је држава ”намјерно и свјесно” препустила свој простор дјеловања. Који простор? Слободног кретања? Слободе јавног говора? Могућности хуманитарног рада? Законом загарантоване могућности оснивања црквених школа? Ослобођења од пореза за оне теме у вези којих порез не плаћају ни друге вјерске организације? Дакле, који то државни посао данас у Црној Гори обавља СПЦ?
Ево да узмемо најчешће злоупотребљавани и погрешно интерпретирани случај: да ли је декларисаног вјерника СПЦ и тада хонорарног наставника Цетињске богословије, др Здравка Кривокапића, за мандатара Владе Скупштини ЦГ предложио тадашњи предсједник Црне Горе Мило Ђукановић или игуман неког манастира? Да ли се тај предлог Скупштини десио послије консултација у неком конаку или послије разговора у предсједниковом кабинету? Који је детаљ у новијем политичком и парламентарном животу Црне Горе неуставно или противзаконито замијењен црквеном активношћу? Нити један комуниколог на свијету, па ни г. Церовић, не може дати одговор на ова питања.
Међутим, то га не спречава да нагађа и митологизује своја антицрквена убјеђења. Онда када каже да Црква не плаћа порез, и да њено финансијско пословање није транспарентно, он не говори истину. А на неистинама тешко можемо доћи до добрих аналитичких претпоставки. И опет ћу прозвати новинаре: ако није било простора ни потребе да неко контактира рачуноводство Митрополије, ”потврду” Церовићеве тезе о неопорезивости Цркве ”Вијести” су могле добити од надлежних државних служби. Али, и то је изостало. По мени, изостала је и уредничка опрезност према неким ставовима којима Церовић улази у зону клеветања и ширења мржње:
Како је читав овај разговор Церовића са ”Вијестима” био прожет ненаучно постављеним ривалитетом између религије и науке (поготово дисциплина природних наука), питам се, има ли ико научне доказе за ”обавјештајни и војно-пропагандни” рад Цркве? Затим, колико непознатих има једначина о ”тајном и непримјереном” дјеловању Цркве? И на крају, којој то онда ”религији” припада овакво Церовићево казивање, са готово догматским увјерењем да је истина оно што ничим није доказиво?
