„Чудне ствари! Човјек се окреће, одриче од свог брата, ближњег, а Господ нам све опрашта, све нам прашта. Нажалост, сада је народ скренуо са правог пута, и људи су постали немилосрдни. Охладњела су њихова срца, замрзнула се љубав, и тако више не осјећају Божију љубав, па губе и своју вјеру.“ (Преподобни Силуан Атонски)
Ова ријеч преподобног Силуана Атонског непосредно је повезана са јеванђељским одломком Сиропусне недеље, који нас подстиче да опраштамо својим ближњима ако желимо да нам Бог опрости. Искусити опроштај који Бог дарује човјеку ствара у нама природну обавезу да се и ми према ближњем односимо са истом благонаклоношћу.
Божија љубав
Ову стварност, на коју нас Јеванђеље позива да је проживимо, доживљавамо свакодневно у Светој Литургији. У Светој Евхаристији се подсјећамо на оно што треба да заборавимо – праштајући све што раздваја једног човјека од другог кроз мржњу.
У древном тексту Апостолске Установе, када ђакон позива на цјелив љубави, мира током Свете Литургије, он у својој прозби поставља три услова који морају бити испуњени да би овај цјелив био истинит. А то су:
- Да у срцу немамо злопамћење,
- Да немамо лицемерје,
- Да немамо лукавство.
Све ово није лако. Зато једино Бог опроштаја може учинити да будемо све постојанији у својој вољи и одлуци да праштамо, да дарујемо опроштај и прихватимо помирење.Нека нам Он подари свој мир, уклони непријатељство и поведе нас ка својој божанској и бескрајној брижној љубави.
Волимо ли Христа?
Али ствари не функционишу увијек у својој пуноћи. Већина нас осјећа да заостаје, да је „неспособан за љубав“. Понекад злопамтимо и чак желимо освету. „Да Бог да да од другог доживи исту муку”, „Нека му Бог опрости ја нећу“. Некада опростимо, не држимо зло, али кажемо: „Али не морамо да се дружимо, не морамо да будемо блиски.“ Али ипак, долазимо на Свету Литургију, пјевамо: „Љубимо (волимо) једни друге, да бисмо једнодушно (у јединству) исповиједали…“, једемо са исте духовне трпезе, изговарамо исте ријечи – да волимо Христа – али се осјећамо као странци, као непријатељи, гледамо како да избјегнемо једни друге.
Завршавајући Свету Литургију и излазећи из храма, хајде да заиста начинимо први корак – да волимо једни друге, да опраштамо једни другима, да разумијемо једни друге и да не заборавимо да пут ка Царству Божијем води кроз живот нашег ближњег.
Наш улазак у подвиг врлина
Вечерњом службом праштања на Сиропусну недељу, Црква Христова нам отвара ступњеве врлина Великог поста (Света Четрдесетница). Овај дубоки, покајнички (да сагледавамо свој однос са Богом и у том односу са самима собом и са другим, ближњим), духовни период нуди нам се као начин живота.
Хајде да опростимо једни другима. Опроштај почиње онда када узмемо на своја рамена „бремена једни других“ – а највеће и најтеже бреме јесте само биће другога човека, оно што он јесте, а не само оно што чини или не чини.
Ако буде потребно, понесимо другог, као што је Христос носио Свој Крст – као знак страдања, бола и смрти – али никада, ни на који начин, не остављајмо другога иза себе без нашег опроштаја.
Митрополит др Агатангел (Хараматидис), генерални директор Апостолики Дјаконија Цркве Грчке
Превео са јелинског протопрезвитер Никола Гачевић
