Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је, на празник Преноса моштију Светог Јована Златоустог и Светог Данила епископа карловачког и плашчанског, 9. фебруара 2025. године, Свету Архијерејску Литургију у цркви Рођења Пресвете Богородице, у Озринићима код Никшића.
Владици је саслуживало свештенство Епархије, а у литургијском сабрању молитвено је учествовао вјерни народ овог краја и Никшића.
Сабранима се архипастирском бесједом обратио Преосвећени Епископ Методије, тумачећи данашњу јеванђељску причу о митару и фарисеју.
„Ово причом нас Господ опомиње овом двојицом људи, који представљају цјелокупно човјечанство и типове људи, једни поштују закон Божји, иду путем својих отаца, али некако се подвуче она велика подвала сатанска да, чак, и човјек који поштује закон Божји и иде путем путем својих отаца, ако се у свему у Њега не узда и нема то искуство које наш народ изрекао у пословици: Без Бога ни преко прага, дакле, без обзира колико ми својим животом, трудећи се и подвизавајући се у свом хришћанским врлинама, стицали врлине и способности да крочимо тим путем Христовим и слиједимо за Њим, никад не смијемо да заборавимо ону реалност и да је процијенимо а то је да смо слаби и грешни људи, да никад на своје моћи и на своја дјела не смијемо се поуздати и ослањати, надати се да ће нас једино то спасити без уздања и милости и помоћи Божје“.
„Управо ова прича, која говори о ова два човјека., о фарисеју који је све то испунио, који је Богу и благодарио што му је дао да иде тим путем праведних људи, да даје десетак од свега што стекне, да пости у прописане дане и све остале прописе Божјег закона да држи, али изгубио је из вида једну основну истину и слабо је процијенио реалност у којој живи, а то је да је слаб и немоћан човјек, да се не уздиже над другима својим добрим дјелима, јер тиме показује да се на то ослања, а не на милост Божју и тиме је прекинуо свој однос са Богом, јер је постао себи довољан и самодовољан. Не треба му више нико: Ја сам ово испунио што је до мене, толико то кошта, а остало што га сљедује и припада што он сматра да му сљедује и припада, то треба да добије“, рекао је Епископ Методије, додајући да је потпуно друга логика хришћанског живота.
Без обзира како живимо и трудимо се на путу спасења, никад осјећај Божје присутности, поручио је Владика, не смијемо изгубити.
„Не смијемо изгубити то дубоко и племенито и свето осјећање у себи, јер колико год осјећамо блиско Господа да је Он ту у тој мјери ћемо осјећати своју недостојност. Тако је исто и Петар рекао, кад му је Христос ушао у лађу, позивајући их да Га прате и кад је видио чудо, кад су после цјелоноћног лова јаловог, не уловивши ништа, после на Његову ријеч уловили на мјесту гдје се никад није очекивало да ће бити толико улова и рибае, у то доба дана, видјевши у томе Петар прст Божји и да је Бог ту с њим, осјећајући присутност Његову, пао је на кољена и рекао: Иди Господе од мене, јер сам ја грешан човјек. У тој мјери у којој осјећамо Христа у себи истинског Бога нашег, у тој мјери ћемо се осјећати недостојнима. Смирење ће бити стање нашег духа“.
„Управо је то било стање цариника који, иако грешан човјек, радећи оно што је у супротности са Божјим законом и са оним што је Господ рекао какав треба однос да имамо према свом ближњем, знајући своју недостојност, стао је у ћошак храма, бијући се шакама у груди, гледајући у земљу и говорећи: Господе, милостив буди мени грешноме, тиме успостављајући однос с Њим и знајући ту велику истину да колико год урадили или не урадили једнако смо недостојни и немоћни пред Богом и пред задатком наше вјечне судбине, то јесте нашег спасења. Припремајући се за подвиге и Велики пост који нам предстоји, ово је једна од првих припремних недеља, није џаба Црква ставила управо ову недељу о митару и фарисеју кад се спремамо да се подвизавамо, да постимо, да се интензивније Богу молимо и метанишемо, читамо више духовну литературу и Свето Писмо, да се на то не ослањамо и да се увијек ове приче опомињемо“, бесједио је Његово Преосвештенство.
Поручио је да не будемо самозадовољни и сами себи довољни, испуњавајући оно што је прописано, а тиме губећи живи однос са Богом, то дубоко и спасоносно осјећање Његовог присуства.
„Све остало што се зове једним именом подвиг, то је само средство да се приближимо Господу и да га дубоко осјећамо у свом срцу, никако само себи циљ. Кад постане само себи циљ, то онда искључује Њега као наш коначни циљ и крај наших жеља и стремљења. Велика је сатанска подвала да се то не подвуче и нама који идемо за Христом, да не будемо самодовољни и да мислимо да ће нас врлина нашег живота и добра дјела која чинимо, да се на то поуздамо и темељимо наше спасење, него као што је Свети Антоније у пустињи, молећи се Богу, један од највећих подвижника у хришћанској историји када је, молећи се Богу рекао: Господе, има ли ико мени сличан и овом подвигу којим се ја подвизавам, а њему Господ, јавивши се каже: Иди у Александрију, најближи град велики те пустиње у којој се подвизавао, и иди код једног обућара, он има већи подвиг и боље стоји према мном од тебе“.
„Дошавши код тог обућара, видјевши како он живи поправљајући обућу и не видјевши ништа посебно по чему би се он издвојио у свом подвигу и врлини, он му на крају приђе и каже: Реци ми ту тајну, јер ми је Господ открио да ти имаш већи подвиг од мене, да боље пред Њим стојиш од мене. Он каже: Немам ја никакву врлину, нема ни никакву тајну, а овај каже: Па шта је велико у твом животу што те чини тако великим пред Богом? Каже: Не чини ме ништа великим пред Богом, једино имам једну мисао, коју стално држим у себи кад видим кроз овај прозор дућана како људи пролазе овом улицом и овим градом, ја кажем: Господе, сви ће се ови људи спасити, ући у твоје Царство, једино ја недостојни нећу. Управо је то порука данашњег празника, тај цариник који се био у прса и говорио да је недостојан милости Господње и онај разбојник који је први ушао у рај. Нису ушли у рај највећи од жене рођени, тада је Свети Јован био, чекајући да уђе у рај, у једном простору које није било рај, јер је Христос тек у суботу сишао у ад да проповједа онима који су прије Њега живјели и упокојили се, и онда ко је повјеравао, повео их је, а у петак је рекао разбојнику на крсту: Данас ћеш бити са мном у рају, кад Му је смирено рекао: Сјети ме се, Господе, мене недостојног када дођеш у Царство своје“, навео је Владика.
То је, поучавао је Преосвећени Епископ, спасило првог у људском роду, а спољашње гледано најнедостојнијег, разбојника.
„Тај разбојник ништа у свом животу није имао на шта се могао ослонити и рећи: Ово ће ме спасити, учинити великим пред Богом, али само та свјесност своје недостојности, те реалности сваког појединачно овдје од нас, без обзира какав живот има и каква дјела, то ће нас једино спасити као што је спасило и цариника, јер је он отишао оправдан, то значи гријеси су му опроштени а то значи Господ га је примио у своју заједницу. Тако је отишао и разбојник с Њим, и тај обућар од ког се Свети Антоније научио величини смирења за које је Свети Серафим Саровски рекао: Један ако се смири, хиљаде ће се око њега спасити. Без смирења нема спасења. То је порука данашњег празника и овог литургијског сабрања и ове наше дивне заједнице у Христу Исусу Господу нашем“, закључио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије.
Извор: Епархија.ме
