У суботу 14. децембра 2024. године предавање на тему: ,,Бездан бездну призива – човјеково трагање за Богом” у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, одржао је Високопреподобни архимандрит Сава (Јањић) игуман манастира Високи Дечани на Косову и Метохији са почетком у 19 часова.
Уз присуство Преосвећеног Епископа диоклијског г. Пајсија, свештенства и великог броја хришћанске заједнице из Подгорице и околних крајева који су попунили крипту до последњег мјеста, Високопреподобни Архимандрит Сава је истакао да му представља велику радост што је у подгоричком Саборном храму изражавајући захвалност на позиву. Он је овом приликом рекао да доноси поздраве са Косова и Метохије, из манастира Високих Дечана, посебно поздраве и благослов Митрополита Теодосија.
У уводном слову, архимандрит Сава се осврнуо на стихове из четрдесет другог псалма које је и искористио за тему предавања, рекавши да се уљдски род суочава са два бездана – безданом Божије љубави и доброте, док са друге стране се људски род суочава са безданом тражења, осјећаја празноће, недовољности и недостојности:
,,Овај стих у 42. Псалму: ,,Бездан бездну призива гласом слапова твојих, све воде твоје и вали твоји на мене навалише.“ Заиста један од стихова који отвара безбројне теме, јер суочавамо се са два бездана. Бездан Божије љубави, Божије доброте, Божијег бића, Бога који је себе објавио. Са друге стране опет и бездан наше жеђи, нашег тражења, нашег осећаја празноће, нашега осећаја недовољности и недостојности, јер човјек није потпуно биће. Дакле, то је сусрет између две неизмерне дубине, те једне безграничне и неизмерне дубине Божије која нема краја и те људске жеђи да се сједини са Њим, да постанемо баштиници, да постанемо учесници те славе, Његове доброте, Његове љубави“.
Он је у наставку подсјетио да је човјек у суштини непотпуно биће, те да своју потпуност задобија у заједници са Богом и ближњима:
,,То је исконска тежња човјекова, зашто? Зашто што је човјек у суштини непотпуно биће. Бог је једини онај који јесте сам по себи, а наше биће је приведено у постојање од Бога. Дакле, не можемо рећи да смо ми део Бога и нешто што се у философији и теологији зове Пантеизам, али опет са друге стране не можемо ни себе да гледамо потпуно одвојене од Бога, због тога што Бог у својој неизмерној љубави да подели своје биће, своју доброту, своје постојање, приводи у постојање нас као људе који носимо његову икону и подобије, а истовремено својом мудрошћу као уметник осликава васцелу твар, он је велики уметник, поета“.
Архимандрит Сава је потом закључио да људи никада не могу постати једнаки Богу, али наглашава да је чвјеку остављена могућност да може да се приближи Богу и да се сједини са Њим:
,,Логос Божији, дакле, пре свега реч, али и смисао, преко Сина Божијега Бог исказује своју љубав, он ствара, све обликује, као вајар, и он утискује свој лик у сваког човика и његовом премудрости овенчана је васцела твар. А опет, Дух Свети је начин постојања Божанске природе, који показује више тај аспект Бога који све држи, који све надахњује, који све испуњава. И зато се молимо: Царе Небесни, Душе истине који си свуда и све испуњаваш…“ Јер Духом Светим је све испуњено. Тако је људским речима човек, колико је могуће нашем уму осликао тајну Божију. Не као једнога Бога који је на известан начин самотњак, као што је у неким другим религијама, него Бог који је односан, који позива на заједницу, који је сам заједница и који призива све у заједницу и нас који смо створени иако ми никада не можемо постати једнаки Богу, али остављена нам је могућност да можемо да се приближимо том Богу и штавише, не само да се приближимо да га подржавамо, него да се сјединимо са њим“.
Високопреподобни архимандрит Сава је рекао да је спасење зараво враћање у аутенитични начин постојања прије гријехопада прародитеља Адама и Еве:
,,Спасење је заправо враћање у аутентични начин постојања. Некако све разлике, посебно на Литургији, бивају превазиђене. То је управо Христова револуција, управо је то аутентични начин нашег постојања. Тако да је однос човека и Бога заправо једна стална сарадња, једна синергија са Божијом благодаћу. То највише видимо код светитеља.
Бог жели да га тражимо, не зато што је то Њему потребно, већ жели да се кроз нас пројави његова љубав и доброта“.
Игуман дечански Сава је затим нагласио да на љубав Божију можемо једино одговорити носећи бремена једни других:
,,Све што имамо, имамо од Бога. Осим наравно оно што лоше чинимо, али, опет и то је одсуство творења, одсуство исправног и правог понашања. То не можемо рећи да је од Бога, али јесте на извјестан начин добило неко својство постојања тиме што смо га ми пројавили. Не може неко рећи сада зло не постоји, да не постоји ово страдање у Гази, да не постоје ратови, да не постоје болести, да не постоје муке и патње. На извјестан начин једино што сварно постоји, јесте љубав Божија. Ми на ту љубав Божију можемо да одговоримо једино носећи бремена једни других. То је најтеже. Ту показујемо колико смо Бога упознали, колико смо у стању да носимо бремена једни и други, колико смо у стању да прихватимо другога, колико смо у стању да поднесемо нечије слабости, које су последице разних искустава, различитих навика, које су свеменом ушле постојано као неки механизам понашања. Колико имамо снаге да поднесемо то или да се љубављу исправимо, то показује колико је у нас ушао тај Дух Кротости, Дух Љубави Божије“.
Он је закључио да искра постојања Духа Божијег у човјеку јесте заправо у срцу свакога човјека и зато како даље наводи Бог јесте у сваком човјеку:
,,Искрица постојања Духа Божијег у нама јесте заправо у срцу свакога човека и зато је Бог у сваком човеку. Међутим код некога је тај лик видан, а код некога је скривен. Тај лик Божији је покривен, оштећен, навикама, палом природом, пре свега, разним траумама, невољама, код некога више, код некога мање. Бог је ту, као лекар, као творац, да га очисти, да га просветли, да му поновно да ону првобитну красоту и лепоту. Љубав је препознавање лика Божијег у другом човеку. Међутим, по нашим емоцијама које су врло често под утицајем нашег егоизма и користољубља, љубав врло често постаје себична и волимо само оно што нама одговара, врло олако можемо некога да омрзнемо, можемо да чинимо неразумне ствари, да повређујемо друге“.
,,Тек када заћути наш ум, када заћути логика нашег размишљања и нашег срца, онда ћемо познати Бога“. – поручио је током предавања Високопреподобни архимандрит Сава, игуман манастира Високи Дечани на Косову и Метохији.
Борис Мусић