У Недјељу 25. по Педесетници, а празник када наша Света Црква прославља Светог Јоаникија Девичког, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао Високопреподобни Архимандрит Сава, игуман манастира Високи Дечани на Косову и Метохији. Архимандриту Сави саслуживали су протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереји: Миладин Кнежевић, Бранко Вујачић, Никола Пејовић и Игор Балабан, као и ђакон Ведран Грмуша.
Током Свете Литургије свима у овоме Светоме храму обратио се началствујући Високопреподобни архимандрит Сава који је у уводном дијелу празничне бесједе говорио о главној поруци Јеванђелског зачала о милостивом Самарјанину, које како отац Сава наглашава јесте једна од најлепших и најдубљих јеванђелских прича будући да нам она свједочи да нас Господ крајње ескплицитно учи да је милосрђе и љубав нешто што надилази људске границе, нације и вјере:
,,Јеванђелска прича о Милостивом Самарјанину је једна од најлепших и најдубљих прича иако је по самом садржају једноставна, као и много тога што је Господ говорио простим и једноставним речима. Његове речи долазиле су право до срца и нису биле намењене уму човековом и мудровању већ оним једноставним душама које су могле да разумеју Његове поуке и Његове речи“.
,,Господ нас учи овом причом да је милосрђе и љубав нешто што надилази људске границе, што надилази нације, што надилази вере. Наше је да познамо лик Божији у сваком човеку, да познамо Бога, његову љубав, његову доброту у свакоме ко пати и страда. Уколико човек то не осети и то не види, он не познаје Бога. И зато и у данашње време и ми, као хришћани, као следбеници Господњи, треба да се из ове приче учимо, да треба свима помагати и показати милосрђе, изнад поштовања закона и правила Цркве, а понајвише помагати и наћи се на помоћи онима, који нису од нашега рода, који нису од наше вере, ако су у невољи и страдању“. – бесједио је архимандрит Сава.
у наставку он је подсјетио на чињеницу да нико није бирао гдје ће се родити и како ће одрасти, али је нагласио да управо од сваког од нас зависи какви ћемо бити и како ћемо одговорити на позив Божији који Бог даје сваком човјеку:
,,Тиме показујемо ону љубав коју је имао Господ који је дошао и пострадао за све једнако, негледајући ко је ко јер нико није бирао где ће се родити и како ће одрасти, али од нас зависи какви ћемо бити и како ћемо одговорити на тај позив Божији који Бог даје сваком човеку без обзира на којем делу земљаног шара се родио. Свако је позван од Бога да буде његов сведок и да нађе пут спасења, а путеви Божији су неистраживи и необични и ми их не можемо у потпуности разумети, али држимо се наше вере православне као луче која нам указује непогрешиви пут истине и спасења“.
Архимандрит Сава је закључио да жртва коју приносимо Господу треба бити прије свега жртва милости и жртва љубави и да једино тада наше молитве, дјела и ријечи имају икаквог смисла:
,,Господ од нас тражи да се одрекнемо и самих себе, каже на другом месту: ,,Милост хоћу, а не жртвоприношење.“ Зато је жртва коју приносимо Господу пре свега жртва милости, жртва љубави. Уколико није наша молитва и наш хришћански живот праћен милостивом љубављу, наше молитве, наше речи, наше хвале Господу су празне речи које одзвањају без икаквог смисла. Зато је управо и хтео и те људе тога времена да упозори да све те жртве које су приносили и све те молитве којима су се хвалили, ништа нису, уколико нисмо са њима повезали и милосрђе и љубав према другим људима“.
,,Господ нас позива да ако хоћемо да идемо за Њим да се одрекнемо себе. То је тешка заповест. То не значи неопходно напустити овај живот. То значи напустити свог старог човека који труне у својој палости са пролазним, себичним жељама у самољубљу и саможивости. Човек који живи честитим, породичним животом, он се одриче себе и дели свој живот са својим супружником, и дели свој живот са својом децом и то је жртва одрицања. Тако је и живот монаха, исто тако живот одрицања од једног начина живота, где се посвећујемо потпуно Богу, да би смо заживели новим животом и да би распели старога човека и заживели новим човеком у господу Христу, новим животом који сведочимо и узимањем новога имена“. – рекао је он.
У другом дијелу своје празничне бесједе, архимандрит Сава се дотакао и личности Светог Јоаникија Девичког наводећи управо његов примјер, као примјер истинске љубави и тврде Божије вјере:
,,Такав је био и Свети Јоаникије Девички, велики светитељ и подвижник кога данас прослављамо и који се посебно свечано прославља у манастиру Девич у месту мученичком, месту крста, али и месту Васкрсења. Колико је пута тај манастир страдао, али је васкрсавао из пепела и из рушевина, а мошти Светога Јоаникија Девичког остају сачуване и остају извор утехе, исцељења и помоћи. Он се одрекао овога живота и кренуо за Господом свим својим срцем, са великом љубављу, подвизавао се у молитви, посвећујући своје време, уздајх свог срца и молитве Господу“.
Он је нагласио да сваки светитељ заправо јесте свједок једнога Светога Господа Бога, будући да они пројављују и показују Господа и да се преко њих сила Божија излива свима нама:
,,Сваки светитељ јесте сведок једнога Светога Господа Бога, Спаситеља нашега. Они пројављују и показују Господа и преко њих се сила Божија излива поштујући њих. Ми се клањамо самоме Христу Господу и показујемо своју љубав према Богу, а они нам својим молитвама помажу да отворимо своје срце да би се у њега улила благодат Божија и љубав Божија, да би смо имали више љубави и милосрђа према другом, јер по томе ће нас Бог познати. Господ каже, када дође на земљу, препознаће нас управо по љубави коју имамо међусобно и то треба да чувамо понајвише“.
,,Љубави без милосрђа, али и других врлина нема и зато је то највећи подвиг и највећи труд, а тога не може бити уколико, не жртвујемо оно што је многима од нас највеће богатство, веће и од новца и од свега другога, а то је управо наше самољубље, наша брига само о нама самим, не схватајући да смо позвани да живимо као једно тело Христово, као једна заједница, да живимо и делимо Божански живот“. – поручио је на крају своје бесједе Високопреподобни Архимандрит Сава, игуман манастира Високи Дечани.
Борис Мусић