Бесједе на годишњем помену Митрополиту Амфилохију – 30. октобар 2024. љета Господњег
Бесједа Епископа пакрачко-славонског Јована
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Високопреосвећени домаћине, драга браћо митрополити и епископи, драга браћо свештеници, браћо и сестре, драга дјецо!
Данас Јеванђељу каже: У вријеме оно бијаше Исус у једноме граду, и гле, човјек сав у губи, па видјевши Исуса паде ничице и замоли га говорећи: „Господе, ако хоћеш можеш ме очистити“.
Тада је Христос још увијек, и за своје ученике и за народ који је ишао за Њим, за све оне мудре и учене, био један човјек из Галилеје. За оне који су га више поштовали био је рави, био је учитељ, а ево овај губавац, нико и ништа, сав у губи, кога су презирали сви, бојали га се, бјежали од њега, он приступа Христу и каже: Господе. То је била ријеч која је била забрањена да се каже човјеку, ријеч која је била незамислива да се каже човјеку, па чак и највећи међу синовима Аврамовим Мојсије, који је превео старозавјетну цркву, јеврејски народ преко Црвенога мора, ни њега нико никад није назвао овим ријечима. И он и сав васколики Израиљ су чекали Месију да дође и да уреди све, али чак ни Месија за Јевреје није био Господ, него је био изабраник, помазаник — машиах, онај који ће доћи и све уредити. Нико никада није помислио да њега назове богом и ево овај болесни човјек од кога сви бјеже, њему даје Бог да се кроз његова губава уста, међу народ изабрани и на земаљском шару, чује ријеч Господе за Христа, како је Он истински Бог и истински Господ, ево му губавац то први говори.
И каже, Господ му заповиједи да то никоме не казује. Али се глас о њему још већма ширио, и мноштво народа стецаше се да га слушају и да их он исцељује од њихових болести. А он се удаљаваше у пустињу и мољаше се Богу.
Пред нама се на неки свој начин, чудан и необичан, испунила и поновила дјелимице ова прича. У наше вријеме, у вријеме које старији од нас добро памте, вријеме које старији од нас знају, ако је било губавца у нашем народу и свему православноме свијету, ако је било оног ко се одрекао себе, ко се одрекао живога Бога, и не само да Га се одрекао него је сматрао да је његова дужност да тога Бога прогони, то су била два краја која су добила двојицу највећих архијереја 1990-1992. године.
Сви се ви сјећате када се иде ка Острогу, тамо у подножју, оне срушене цркве из које је расло дрвеће, а у њеном прочељу биле су урезане Титове ријечи, није то била једна, али је најпознатија зато што смо сви прошли онуда и запамтили. Шака свештеника је дочекала Митрополита Амфилохија овдје, па ни толико их није дочекало Владику Атанасија у Херцеговини.
Ова је земља завјетни храм! Гробницу Његошеву срушили и није се нико много бунио. Овдје се, као што је у Берлину био направљен, у Нирнбергу престо Сатанин, закотио род који је сматрао да је он са Богом завршио. Знате ви зашто тај род није правио православну цркву Црне Горе и црногорску православну цркву? Јер је сматрао да је са Црквом завршио, да се никаква црква више никад родити неће из пепела у коју је овај род овдје закопао. Нисмо ни ми по другим српским крајевима били много бољи. И по Крајини и по Лици и по Кордону су се рушиле цркве, сахрањивао Бог, али се једино овдје сматрало да је то дужност народа да сахрањује Бога и да сахрањује Његове служитеље.
И, ево, у наше вријеме пред нама подигли су се људи који су Бога не вратили, него је Бог њих послао да се преко њих врати у ову земљу. И гле, обновљени народ, они који памте та ужасна времена и они који су о њима само чули, и они који су видјели братску крв из које је сво то зло произашло, и они који су се тек родили када је почео препород овдје, ево, овдје сви сабрани у Храму Васкрсења на мјесту гдје трага није било Божијем имену, Божијем лицу, гдје ни трага није било ни милости, ни доброти, ни братољубљу, ни сестрољубљу, ни човјекољубљу. Гдје су људи о части причали, али части није било јер како нечастимо Бога, ако Њега не почастујемо како ћемо почаствовати брата свога. И онда је Бог послао милост своју и послао пророке међу нас, јер ништа мање није било потребно да би се подигла из пепела Црна Гора, да би се подигла из пепела Херцеговина.
Зато и наша благодарност Богу мора бити бескрајна! Бескрајна је као кад каже у Светом писму: Неће Господ преломити ни трску пребијену. Испуни се то овдје у Црној Гори и испуни се у Херцеговини. Испуни се над свима нама и свим нашим крајевима, испуни се и у најстрашнијој Совјетској Русији, тамо се подигао народ из тога, и тамо имају право да говоре, као што и ми имамо право: Оци наши једоше кисело грожђе, а нама трну зуби.
Ено, како страшно трну зуби у Русији братоубилачким ратом, гдје један православни хришћанин убија другога православнога хришћанина. То су плодови тог зла које се дубоко било запрело, које је срушило завјетни храм, храм васкрсења у Русији, Христа Спаса у Москви и опет га подигао да би тај завјет између Бога и народа обновио.
Тако и овдје у наша времена се обновио овај завјет и гле архијереја у олтару, гле храма чудеснога и великога, гле народа новога и преображенога који се преобразио пред нашим очима, а и ми сви са њим. Сви смо ми дошли из тога пакла, из црних шума, како је говорио велики Бертол Брехт, и њихова је студен остала у нама. Али она не влада више свијетом, она је у нама само зато да нас подсјети на ту страшну студен и да се свако јутро када се пробудимо заблагодаримо Богу који трску преломљену неће преломити потпуно, нити ће угасити жижак који који тиња. Да сви ми као данас благодаримо Богу видјећи ову обнову и видјеће обновљење као знак Царства небескога и тога да све нас Бог с којим смо једном склопили завјет, завјет нерушиви, завјет вјечни, да све нас који смо склопили тај завјет претвара истински завјет у Царство небеско – Царство Оца и Сина и Светога Духа, Тројице једносушне и нераздјељиве у све вјекове. Амин!
Бесједа Архиепископа сарајевског Митрополита дабробосанског г. Хризостома
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Драги нам домаћине у Христу, брате и саслужитељу, Митрополите Јоаникије, драга браћо архијереји, часни оци свештеници, свештеномонаси, драга браћо и сестре!
Нека је срећно и благословено наше литургијско сабрање овдје, у овом прекрасном Храму у Подгорици, када смо се сабрали на позив нашег брата Јоаникија, да данас будемо овдје са њим и са свима вама, да се сјетимо молитвено нашег блажене успомене драгог Владике Амфилохија, кога смо толико сви вољели и поштовали, који је много значио не само за Митрополију црногорско-приморску, него уопште за Цркву васељенску, посебно нашу помјесну Српску православну цркву.
Данас је сигурно и радостан дан, јер смо у претпразништву или навечерју великога дана успомене и празика Светога Петра Цетињског, када ћемо се сјутра, ако Бог да, молитвено наћи на Цетињу и тако прославити једног великог јерарха, великог и мудрог архипастира који је у своје вријеме оставио печат и биљег на историју ове земље, Црне Горе и нашег народа, који се храбро борио.
И послије толико вјекова, деценија и година, њега је у великом подвигу, великој борби духовној, управо слиједио Свети владика Амфилохије, који је заиста, као нико прије њега, а тешко да ће неко и послије њега, успијети тако моћно, тако силно, благодаћу Духа Светога и Духом Светим да надахне ову земљу, овај народ, да промијени све оно што је било претходно (лоше). Није то било лако, није то било једноставно, али благодаћу Божијом, као пророци у Старом завјету, као светитељи, у Новом завјету апостоли и Свети Божији угодници, као Свети Петар Цетињски, храбро се борио, а што је најважније, био је добар примјер свима. Управо онако како је пјевао Свети владика Раде (Петар II Ловћенски Тајновидац), да оно што говори својим ријечима, то потврђује својим чином, јер то је оно што чини управо свештеника, архијереја посебним и изузетним, као што је био Свети владика Амфлохије, кога смо са радошћу увијек слушали, дивили се његовом добром примјеру, храбрости, одлучности, и његовој мудрости.
Имао сам прилику да слушам и друге људе из иностранства који говоре о нашим архијерејима и сви су се дивили мудрости коју је посједовао Митрополит Амфилохије. Он је за разлику од многих од нас, који брзамо или не размишљамо довољно, увијек имао времена и да размисли и када размисли да одмјери и да онда одсијече.
Данас је дан представљења у Господу Светог владике Митрополита Амфилохија, јер, како ми вјерујемо, а како нас је Свети апостол Павле поучавао, он (Митрополит Амфилохије) је сигурно међу светима и прибројан је светом Божијем сабору Светих Божијих људи који су са Христом Господом. Зато смо радосни и срећни да данас вршимо успомену на његово представљење у Христу Господу. Ми не кажемо да је неко умро, ми кажемо да се представио у Христу Господу, да се он управо са Њим сјединио и постао саучесник и учесник Царства небескога. Дакле, нека данас Бог благослови нас који смо дошли да га се сјетимо, да узмемо његов благослов, да се помоли за нас и за ову Митрополију, за Црну Гору, за српски род, за све оно што је добро и племенито, као што је он то добро знао да одмјери, да оцијени, да процијени, да се за то бори, али не само да се он бори, него да инспирише и друге, да покрене друге.
Његова слика пред очима цијелога свијета како предводи народ Црне Горе у борби за светиње је историјска и антологијска. Он је управо ушао кроз ту слику у историју не само Цркве, него и народа и културе уопште – (примјером) како се треба борити позитивно. Некада смо се дивили Гандију, који је водио индијски народ против власти колонијалне Британије. А у наше вријеме, ево Митрополита Амфилохија који је предводио свој народ управо у још већој борби, у већим искушењима, него што су била гандијевска искушења. И побиједио је, Бог је благословио ту његову борбу, ту његову добру намјеру, не да било коме нашкоди, него да добро побиједи у Црној Гори, да добро које желимо свакоме и себи и другоме, побиједи у Црној Гори, да се зло сатре, да зло које је толико година било присутно, атеизација и све оно што је то слиједило, што је носило са собом, да то буде сатрвено и побијеђено. Зато, нека је слава Богу који му је дао толико снаге, храбрости, али и мудрости, и који га је укријепио, укријепљавао, да иде испред народа свога, да га мудро води и доведе до васкрсења духовнога.
Нека је данас срећно и благословено! Хвала драги Владико (Митрополите Јоаникије), што си нас сабрао данас и овдје окупио да се сјетимо блажене успомене Митрополита Амфилохија, да се данас помолимо за његову душу, али нека Вама Бог да снаге да и Ви исто као и Ваши претходници, велики митрополити Црне Горе, мудро, храбро и одлучно управљате овим народом. Ми знамо да Црна Гора није баш лака можда као неке друге епархије и други крајеви за владати и управљати. Али, ипак сад имате једно велико искуство Вашег претходника на које се можете сигурно ослонити, јер овдје су заиста светитељи Божији показали својим примјером да се може уз благодат Духа Светога и Духом Светим руковођени побиједити увијек ово зло које покушава да влада над нама и да нас тиранише.
Црна Гора је за нас као што је Ловћен међу планинама. Тако је и Црна Гора у нашим срцима и нашим душама међу свим нашим српским државама, онај светионик који нас увијек обасјава, који нас је инспирисао да будемо поносни. И када смо били у биједама и невољама, ми смо само пјевали о Ловћену, о Његошу, о вриједностима које управо они симболизују. Зато нека Бог данас све благослови молитвама нашега упокојеног блажене успомене Митрополита Амфилохија, нека благослови ову Епархију, Црну Гору и сваког човјека овдје, да управо његова борба буде прихваћена и благословена од сваког човјека Црне Горе.
Живи и здрави били, нека нас све данас Бог благослови! Амин Боже!“
Бесједа Архиепископа Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија
Хвала Вам Високопреосвећени и драги брате у Христу Митрополите Хризостоме, хвала ваша високопреосвештенства и преосвештенства, што сте дошли на овај дан помена блаженопочившем Митрополиту Амфилохију да се помолимо, да узнесемо наше молитве Господу, али и да се окупимо око његовога гроба. Он је просто одлетио у наручје Божије. Иако је отишао, он је са нама! Ево, видимо да нас окупља, да нам Господ указује на његова дјела, на његове заслуге и са радошћу долазимо на овај годишњи помен, да се окупимо око његовог гроба. Овдје су и представници власти, Владе Црне Горе, овдје је и бивши представник Владе који је испратио Митрополита Амфилохија испред овога Храма, овдје су многи свештеници, овдје имамо драге и угледне госте. Свима вам хвала!