Архијереји Григорије и Максим богослужили у храму Светог архангела Михаила у Саратоги

После читања јеванђелског зачала Митрополит Григорије је беседио:

– Драга браћо и сестре, сваки пут када чујемо Јеванђеље ми чујемо глас Спаситеља нашега Христа. Када чујемо како се обраћа ученицима можемо да поверујемо да се обраћа нама. Како је то могуће, као и како се то догађа, можемо рећи да је то велика тајна. Ипак, понешто о томе знамо, нешто смо чули, а нешто имамо и записано. Пре свега то да је Христос Реч Божја, да је он сам објављени Бог и као такав нам се обраћа. Реч је нешто врло моћно, иако ми тога често нисмо свесни. Из искуства знамо да реч може да убије, погоди, обори, али и подигне. На светим богослужењима читамо Реч Божју из једног важног разлога – да нас она оживи. Ми желимо да нас она погоди у срце, како бисмо се пробудили из сна, како каже молитва, да не заспимо на смрт. Данашња јеванђелска прича, врло слојевита, упућује нас на две важне ствари: одговорност и благодарност. Благодарност је најважнија за нас хришћане, за све људе. И света Литургија назива се службом благодарности, односно светом Евхаристијом. У току те службе слушамо реч Божју, казивања самог Господа. Данас слушамо о поседнику и слугама, Бог говори о себи и нама. Он ипак ни у једном тренутку не наглашава да је он нама дао и живот, већ дарове. Разлог томе видим у чињеници да Бог не наглашава увек  пуноћу свог дара човеку – живот. Он жели да ми то сами схватимо, да је наш живот дар, да тако познамо Бога као дародавца живота, нашег пријатељ који није попут других господара. Он наиме себе даје за живот света. На крају данашњем Јеванђеља видимо човека који није умножио свој талант, новчић. Не само да га није умножио, већ га је и закопао оптужујући господара да није добар, да жање где није сејао и скупља где није вејао. Свакако, ни овде Господ, говорећи у причама, како се каже, не истиче највећи дар човеку – живот. Овде, пак, се истиче димензија умножења дарованог нам, макар то било и мањим обртом, симболично речено, код мењача новца, на пример. Са друге стране, трећи слуга је био толико лењ да није ни чувао даровани талант, већ га је закопао у земљу. Таквом слуги следује плач и шкргут зуба не по вољи Божјој, већ избором слуге који се није ни најмање потрудио. Видимо да труд и одговорност имају спасењски значај. Господ нам у овој причи открива да све што нам је Бог дао може да буде умножено, било да је у питању мања или већа количина дара. Овде нам се указује на значај нашег труда или барем одговорности како бисмо сачували дато. Зато смо данас овде на служби благорадности, зато идемо у Цркву како бисмо пробудили нашу одговорност! Нека да Бог да у томе успевамо.