Отац Љубомир Јовановић началствовао је Светом Литургијом која се у Недељу 11. по Духовима служила у саборном храму Светог Јована Владимира у Бару. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић и протојереј Младен Томовић. Хор Светог Јована Владимира одговарао је на литургијске возгласе.
Своју бесједу отац Слободан, након што је отац Љубомир прочитао зачало из Светог Јеванђеља, започео је обраћањем присутном народу о тој дивној поуци коју је Господ упутио апостолима и онима који су ту били присутни и слушали. Али, наглашава отац Слободан, преко записане ријечи Божије, преко Светога Јеванђеља, та поука, али и опомена на крају, коју смо чули, упућена је свакоме од нас. Упућена је свакоме човјеку у свим покољењима до скончања свијета и вијека.
Господ, каже прота Слободан, када је стварао свијет као круну своје творевине, створио је човјека од праха земнога и удахнуо му дах живота. И каже Свето Писмо да је Господ човјека створио по лику и подобију своме. Дакле, сваки човјек јесте икона Бога живога, и то што кажемо да је створен по лику Божијем, то је оно што је дато свакоме човјеку.
Ово друго што каже Свето Писмо да је човјек саздан да буде подобије Божије, то је оно што је задато свакоме човјеку, да се у свему уподобљавамо Господу. Да се уподобљавамо Христу, који је био савршени Бог, јединородни Син Божији, друго лице Свете Тројице. Али оваплотивши се од Пресвете Дјеве Богородице и поставши један од нас, Он је био у свему и савршени човјек, и оставио нам примјер, лични свој примјер, како треба и ми да се трудимо и да се уподобљавамо у свему. Да будемо савршени као што је Он савршен. А то је дакле позив да се изнад свега изграђујемо у врлинама, а за сваку врлину најљепши пример нам је управо оставио Христос Господ. Они који су се кроз сву историју, свим срцем и бићем својим, трудили да испуне ово призвање које је дато свакома човјеку, они су се уписали у вјечну књигу живота.
Неке од њих ми смо уписали у календаре светих. Господ их је прославио силом и благодаћу својом. Али има много и много оних, нама непознатих, који су такође код Господа стекли славу и благодат и који су постали грађани Царства небескога.
Поред свих других врлина, данас нам Господ посебно истиче колико је важно да будемо милостиви, колико је важно да имамо љубави једни према другима, угледајући се у свему томе на Господа нашега. И колико је важно да једни другима опростимо све. Да опростимо не само језиком и на ријечима, него како Господ каже у данашњем Јеванђељу, да опростимо свега срца. То на први мах, кад то читамо, дјелује да то није ни мало тешко. Али јесте. Ако преиспитамо себе, и за неку малу увреду коју претрпимо од брата свога, од ближњега свога, колико се узруја наше унутарње биће, наше срце, а то је плод наше сујете и наше гордости, која стоји као гријех насупрот врлинама смирења, љубави, милостивости и праштања.
И зато је потребан велики труд, велико усрђе, велико смирење, истрајна молитва и вјежбање у свакој врлини, да бисмо успјели да постигнемо циљ ка коме тежимо. Неко то постигне брзо, стекавши смиреноумље, дубоку вјеру и љубав према Господу и према ближњима, некима је потребно мало дуже, неки читави живот свој трудећи се не успију у томе. И можда таквих буде и већина.
Али оно што је важно, јесте да будемо упорни у томе труду и да свој живот проведемо у томе труду и тај наш труд и искрена жеља и намјера да остваримо тај циљ, неће пред Господом сигурно остати заборављена. Тако да се трудимо да не бисмо и ми завршили као овај немилостиви слуга, који је на крају био осуђен од Господа, иако је њему било опроштено све. А било је, како каже Јеванђеље, много гријехова, односно дуга, који је њему Господ опростио. А он, са друге стране, неки мали, ситни дуг није опростио брату своме и због тога је на крају био и осуђен на вјечну погибао.
Не дао Бог да и ми такву осуду доживимо, него да се истински потрудимо да свима опростимо све, да се трудимо да имамо љубави једни према другима и да се трудимо да се у свему, у свакој врлини усавршавамо, да бисмо и ми постали грађани Царства Небескога и у сву вјечност се удостојили да са свима светима славимо име Бога нашега, Оца, Сина и Духа Светога, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.“
Дејан Вукић
