Бесједа књижевника Драгана Лакићевића „Еванђелске истине Јустина Поповића“ изговорена 2. јуна 2024. године у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици на Свечаној академији у част 130 година од рођења, 45 година од упокојења и 10 година од обретења моштију Преподобног Јустина Ћелијског, као и 25 година архијерејске службе Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија
Еванђелске истине Јустина Поповића
У 20. веку православље има двојицу знаменитих српских писаца. То су свештенослужитељи и религиозни мислиоци, сувременици: Свети владика Николај и Свети Јустин Поповић. Живели су један век: од 1880, када је рођен Николај, до 1979. године, када се упокојио Јустин. Сада имају популарна светитељска имена – Николај Лелићки и Јустин Ћелијски. Њихови животи и путеви, службе и подвизи, речи и дела – имали су од самог почетка особине житија. Обојица су били велики беседници. И Владика Николај и Ава Јустин много су написали.
За ову прилику, задржаћемо се на списатељском, књижевно-философском и теолошком мишљењу Оца Јустина Поповића. Његова Библиографија штампана је у Богословљу 1980. године. При крају кратке биографије, стоји да је Отац Јустин „од 1948. дошао у манастир Ћелије, где је остао до своје смрти, као духовник, потпуно се посветивши молитвено-богословском, научном, књижевном и преводилачком раду, о чему сведоче његова многобројна објављена и необјављена дела“. У исто време, био је то монашки и изгнанички живот.
*
Усред рата, 1917. године, у Оксфорду, Јустин Поповић пише како смо уобразили да су „свећице западне културе“ – „веће од светлости Христове“, од светлости Божије; уобразили смо да је култура Европе угасила светлост небеску, и надблистала Христа“… „То је почетак умирања нашег, смрти наше, браћо драга!“ „Културни грех – то је почетак наше смрти, а не Европски рат“ – пише, усред тог рата, Јустин Ћелијски.
Од ове мисли, о недостатку вере и њеног сјаја у човеку, уму и духу – започињу многи текстови Светог Јустина Ћелијског. Главна тема текста „Видовдан у Оксфорду“ јесте „Болест од греха“, а једини лекар за ту болест јесте Христос – видар душе, тела и духа. „Нема болести коју Христос исцелити не може.“ – „Тело нам непријатељи убијају, браћо драга, а ми сами убијамо душу своју.“ – Исцелитељ је већ позвао на исцељење – у Светом Јеванђељу по Матеју.
Јустинов текст „О једино могућем оптимизму“ (1924) говори о животу и смрти, а све се заснива на философији васкрсења. Философија васкрсења је једина оптимистичка и бесмртна философија. До Христовог васкрсења, оптимизам је био непознат. Ава Јустин зна велику болест нашег доба и човека, а то је страх од смрти: „Васкрсењем, Христос позива на бунт против историје, јер историја сматра да је смрт – неопходност.“
*
Мисао Оца Јустина Поповића јесте мисао православне вере. Живећи у вери, служећи у Цркви – њеној школи, науци, књизи, колико и у храму, наш писац у ствари пише философију религије, тумачећи и другима и себи опште и посебне, једноставне и сложене принципе вере: догму и лепоту, закон и слободу. Неколико је теолошких области којима се Отац Јустин највише бавио: Свето Писмо, догматика Српске православне цркве, Житија Светих, православна књижевност и духовност, српска духовна историја.
За Аву Јустина, вера обухвата цео живот, све људско – свет и свест, морал и ум. Отуд се његова мисао о вери односи и на свакодневни живот колико и на поимање Бога Логоса и његове промисли. – У свакодневним обредима, недељним и свакопразничним беседама, налази се велики простор за реч и мисао о Богу и о човеку, доброти и љубави, као и за радним столом, где, окружен библиотеком, и класификоваом грађом, наш писац преводи, пише и мисли – о Богу и о свету, о страдању и спасењу као принципима постојања.
*
У једној беседи коју је држао у манастиру Ћелије, 1977. године, Отац Јустин је рекао: „Кад отворите Свето Еванђеље и прочитате неку мисао, увек, увек добијате понешто вечно“. Он реторски понавља: увек, увек… Јустинова мисао је управо то – „понешто вечно“. То су еванђелске истине. Које учимо и којима учимо друге… Истински верујући, образовани и посвећени писац способан је не само да мисли и да учење вере и њене философије – препозна и тумачи поуздано, него и да их антиципира, а потом надгради, прошири, ствара. Ослоњен на огромно наслеђе и знање, Јустин више ствара и проповеда него што тумачи и интерпретира.
Његова реч о Светом Еванђељу може се применити и на његове књиге: кад отворите књигу Оца Јустина и почитате неку мисао, увек, увек добијате понешто вечно. И то понављање: увек, увек упућује на нешто вечно.
Отац Јустин писао је теолошке уџбенике и расправе, научне и есејистичке монографије, житија, беседе, молитве, прозу и поезију. Мисли његове, у тим многим делима, различите су и свеобухватне – од песничких и филозофских, религијских и моралних, до практичних и свакодневних. У њима се народна мудрост додирује са метафизиком, домаће огњиште са космосом. То потиче из разних жанрова, форми и намена његових списа и књига. У првој књизи његове Догматике, рецимо, налази се ова мисао: „Не треба заборавити Еванђелску истину: Сваки који зло чини – мрзи на добро и истину; и зли људи, подстицани грехом у души, устају на праведнике, на добро и правду у њима, гоне их, мрзе, бију, па чак и убијају…“ Еванђелске истине, старије и новије, из живота и искуства светитеља и пророка, мученика, књижевних јунака, светих ратника и сељака – понавља и тумачи, у њиховом духу мисли и ствара – васпоставља, обликује у систем Отац Јустин Ћелијски, професор, калуђер, беседник, песник.
Бављење Достојевским започео је Јустин још 1922. године, када је, у часопису Хришћански живот, штампао оглед „Философија и религија Фјодора М. Достојевскога“…
Владика Николај, као млад теолог, одабрао је да тумачи Његоша, а Отац Јустин, као млад теолог, бира Достојевског.
Књигу Достојевски о Европи и Словенству Ава Јустин штампа у Београду, 1940. године. Мисао Достојевског и мисао Оца Јустина спојене су тумачењем, као и када је реч о Јустиновим помним тумачењима других класичих дела, поготово Посланица Светог Апостола Павла.
Житија Светих, у великих 12 књига, на око 10 хиљада страна, посебно су књижевно, преводилачко и богословско дело Аве Јустина. Ту огромну библиотеку као да је целог века писао неки институт, а све је дело једног човека, уз помоћ неколико његових ученика. Један од тих ученика и писаца Житија Светих био је и тада млади монах Амфилохије Радовић који је подигао овај Храм у Подгорици, да се у њему сећамо светитеља и учитеља. Њему је Отац Јустин поверио житије Светог Петра Цетињског, као да је знао да ће коју деценију касније, на цетињски трон сести управо тај духовни син Оца Јустина… Житија светих нас уче да је у животу и подвигу највећих апостола и непознатих мученика, за које обично стоји да су страдали за Христа, у ствари свет сав људски род.
*
И у тумачењу Достојевског, и у другим списима и књигама овог писца, најчешће се појављује Христос. То значи да Христа, Христову науку, Христово дело и живот – писац тражи у писцу: препознаје, одгонета, слави… Христос, Богочовек, Бог – главни јунак Достојевског, главни је актер и носилац мисли Достојевског. На више места у својим делима, Јустин прави каталог Христових имена. У тим именима речено је највише о Христу: Господ, Син Божији, Спаситељ, Пастир, Учитељ, Светлост, Пут, Истина, Живот, Првосвештеник, Пророк, Чокот, Камен, Јагње, Јединородни, Логос, Реч, Премудрост, Сила, Искупљење, Васкрсење…
Као и сваки потпуни хришћанин, Отац Јустин нашао је и чувао Христа у себи. О томе казују његове мисли. Живети Христом – то је за њега прва свеобухватна мисао вере: „Што више Христа у себи имаш, све те више гоне. Јеси ли Христов, сматрај себе за сметлиште света, по коме сви газе, као што су по Христу газили. Кад те куну, благосиљај; кад те бију, праштај: кад те мрзе, љуби!
Биографија Фјодора Михаиловича и биографија Оца Јустина – јесу христовске биографије. На то указује њихова христовска мисао.
Христос је богочовек. Отуд Јустин највише мисли и пише о Богу и о човеку, а то значи – о добру и о злу. Регистар појмова Оца Јустина иде природним азбучним редом: Анђео, Бог, Вера, Грех, Душа, Ђаво, Еванђеље, Живот, Зло, Истина… И тако даље: Молитва, Православље, Свети Сава, Црква…
Међу најчешћим Јустиновим појмовима налази се мисао. Мисао је исто што и Логос. Синоними су: Еванђеље, Истина, Свети Дух, Премудрост… „Стичући богочовечанску љубав, човек са њом стиче богочовечанске врлине, мисли и осећања.“ Мисао је врлина, мисао је вера! „Бог љубављу мисли, а кад мисли Бог – мисли и човек, ако је човек…“ – записује Јустин Ћелијски.
Јустин Ћелијски љубављу мисли.
Јустин Ћелијски се пита шта значи и колико вреди – хришћански мислити и уопште мислити: знати, сазнати, веровати, чинити подвиг… Обраћа се и самој мисли: – „А ти, мисли, одакле си залутала у човека, у његово мајушно тело? Твоја је мука над мукама!… – записује Јустин, схватајући мисао и као феномен, и као искушење, и као судбину. Као знак човечности. Затим проширује дефиницију мисли: „Свака добра мисао својим најунутрашњијим нервом везује човека са Богом.“ – „Ван Богочовека, мисао човекова је потпуно бесмислена.“
Схватајући Бога, Јустин Ћелијски покушава да сагледа човека. На готово свакој страници он описује човека. „Над човеком – вели Јустин – пламте плаве небеске тајне, а под њим тутње потмуле подморнице непознатог и вечног. У овом загонетном свету, човек не може бити прави човек ако биће своје не веже са плавим бескрајностима неба и тајанственим понорницама земље.“ – Нешто на границама поезије, философије и религије – то је Јустин Ћелијски.
Јустинове мисли – разуђене, широке, благе и строге, свестране – тек створене или наслеђене – грме или шапућу: трепере, обеспокојавају, опомињу, охрабрују – а све заједно чине једну мисао: визију света, поредак васељене. На једној страни вечни живот или бесмртност, а на другој грех и смрт. Човек је казаљка.
Спој тих релација постојања представља Христос, победилац смрти.
Отац Јустин мисли да је човек достојан себе, Божијега дела које му је дало Божији лик и његов поредак, ако светло и тамно, вечно и пролазно, добро и зло – схвати… То схватање је вера. Та вера је живот – круг, савршенство: „Свет земаљски, мајушни, а око њега неисказана сунца и неизбројне звезде и светови“. Једна мисао, а око ње неисказане и неизбројиве мисли – Еванђелске истине.
*
„Сваки човек је заробљеник тајни, јер је сваки опседнут тајнама“ – написао је Јустин 1925. године. „Тајна једне мајушне водене капље је тако огромна, да се у њој удаве сва чула човекова, сав ум, сва мисао.“ Тајна је сићушна и свеопшта. Тајна света и тајна људског бића – исто су. „Тајна чојку човјек је највиша“ – вели највећи песник. „Вером се упознају и савладавају тајне“ – вели Јустин Ћелијски. И мисао је пореклом из тајне.
Међу књижевним огледима и лирским есејима Аве Јустина, издваја се онај о цвећу и онај о срни. Цвеће је – вели Јустин – „најосетљивије, јер је најрајскије од свега што постоји у видљивим световима. Ако хоћете да се у овом свету осетите као у рају, живите међу цвећем, са цвећем, цвећем…“
Живети цвећем – (као цвет) – и то је Јустинова философија живота.
Сваки цвет је као идеалан човек: мимоза, босиљак, петунија, ђурђевак… Све је то осмислио Бог, Уметник Свемудри.
Срна је чуло туге у васиони. Туга је једно од најважнијих човекових својстава. Срна говори солилоквијум лепоте и природе – суштину вере.
– Зашто сам бачена у овај свет, међу људе?
– Више од свега што се воли, волим – слободу? Она се састоји у доброти, у нежности, у љубави.
Живи се Христом, живи се љубављу, живи се цвећем – учи Ава Јустин Ћелијски
Зато су многи посетиоци манастира Ћелије код Ваљева помислили: Ово је рај. Ту је живео и вечно живи, у рају молитве и речи, срна и цвећа, Свети ава Јустин Поповић Ћелијски.
