Митрополит Антоније (Паканич)
Сваки хришћанин у свом животу, на овај или онај начин, доживљава своју малу голготу. И једног дана долази тренутак када ми, следећи Господа, изговарамо речи: „Опрости им Оче, јер не знају шта чине!“
Али испоставља се да је људима лакше да издрже патњу него да изговоре ове једноставне речи из срца.
Сваког минута у свету се дешавају многе суровости и неправде. Међутим, за хришћанско срце најболније су оне које се дешавају у односу на Цркву Христову.
Узмимо, на пример, недавно уништење Десјатинског манастира. Огроман број православних хришћана обузео је ужас и туга од ове вести. Међу многим емоцијама било је и љутње. А како можете рећи: „Не знају шта раде“, упитаће верник, да ли су они који су наређивали добро знали шта раде?
Да, очигледно јесу. Знали су и они који су дали наређење и они који су га извршили, јер су раније писали да је једна од грађевинских екипа одбила да почини светогрђе.
Размислимо о томе: ни једни ни други нису у потпуности свесни последица свог богохулног чина. Баш као што су Јевреји једном узвикивали „Распни га!“ свом Месији.
А ми сами, када починимо овај или онај чин, који нам се сада чини добрим или лошим, не знамо до чега ће то заправо довести.
Врло често људи, када учине нешто страшно из угла других, мисле да чине добро. И више од тога, неки верују да на овај начин служе Богу. О њима говори Господ: „Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нијесмо ли у име твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: Никад вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње!“ (Матеј 7:22–23).
Али док је човек жив, увек има наде за покајање. Тако се Господ на Крсту молио Оцу Своме за опроштај својих убица, пре свега водећи рачуна о њиховом покајању и обраћењу. А управо се то догодило и Лонгину Стотнику на Крсту Господњем, који је узвикнуо: „…Заиста овај човек беше Син Божији“ (Мк. 15, 39) и, по предању, касније постаде мученик. Исто покајање и обраћење догодило се и са многим Јеврејима, који су својевремено тражили распеће Христово, али су после апостолске проповеди поверовали и сами отишли да исповедају веру Христову, све до своје мученичке смрти.
Није нам дато да знамо људске судбине. То само Бог зна. И управо зато не треба да се препуштамо људским емоцијама при погледу на све неправде и прогоне, већ идући за нашим Спаситељем смерно кажемо: „Опрости им Оче, јер не знају шта чине!“ И све ће судити сам Господ.
забележила Наталија Горошкова
Извор: Православная жизнь
