Уздизао се до мјере дјетета
Раша Попов, осим тога што је био заиста велики ерудита, уредник, приређивач, пјесник, писац, је био једна врста чаролије, колико за дјецу толико и за нас одрасле, каже у разговору за Радио Светигору поводом седме годишњице од упокојења Попoва књижевник Тоде Николетић.
– Био је такав управо због тога што је Раша био жива енциклопедија. Од њега сте могли да научите све оно што апсолутно није било понуђено у нашој лексици. За дијете, у његовом одрастању, је потребна таква чаролија. Потребни су му узорни људи који могу да их упуте у тајне одрастања и сазнања. Рашу су тако доживљавали, његов распон прије свега сензибилитет. Он се уздизао до мјере дјетета. Он се са једног младалачког патоса умио да вине до самог сазвјежђа управо из тог разлога што је заправо и дијете тај први концентрични круг од којег креће човјек“, каже он.
На наше питање може ли да нам приближи шта је Раша радио када није усмјеравао пажњу дјеци, Николетић каже да је Попов, као уредник у Матици српској и на телевизији, био прикупљач материјала, велики истраживач, путописац који је на тај начин акумулирао знање управо да би га могао пренијети на друге. „Имао је специфичан начин своје интерпретације када би било шта говорио. Заправо, он је био живи театар. Отуда је магнетно привлачио пажњу и оних који су имали афинитета и слуха за културу, и оних који га апсолутно нису имали. Е то је био наш Раша“.
Николетић наглашава да човјека одређује и мјесто рођења. „Он је рођен у средини у којој је постојао живот. Из оне сеоске мокринске идиле, прашњавих улица, умио је да дође до тога да нас он сам упути у списатељство. Довољно је само да кажем да је ту рођен Васа Стајић, Мирослав Антић и много новијих младих пјесника. Чудан је тај сплет околности који вас заправо из тог прашњавог амбијента уздиже до енциклопедије и књиге од веома великог значаја. Потребно је сваком дјетету и човјеку да у потпуности на аутентичан начин пренесе оно што је и његов идентитет. Рашин идентитет је био његова дубока побожност и његов фини патриотизам који је гајио у себи, али и жеља да све то што он зна пренесе како нашој читалачкој публици тако и људима ван наших граница да би показали оно што је наше унутрашње духовно биће“.
Николетић подсјећа на ријечи Мирослава Антића: ”За један велики достојанствен народ довољна су два човјека.”
– Када одете у Мокрин то можемо засигурно да кажемо. Када осјетите сензибилитет тих људи и њихово гостољубље прије свега, видите да је ту читав народ, једна држава. Просто је невјероватно да видите колико они улажу у културу. Они имају више објављених публикација него град који има више од 100 хиљада становника. Њихове манифестације су на високом естетском нивоу, почев од „Микиног меморијала“, који сабира највеће глумце и највеће књижевнике. Просто је невјероватно – када одете на то мјесто 2-3 хиљаде људи изађу на програм. Заиста, сама једна чаролија! Осим тога Мокрин има свој ритам. Има своје атракције које су веома значајне када су у питању дјеца. Довољно је да кажем да једно мјесто које има 4-5 хиљада становника има свој музеј, национални парк. Али, видите прије свега ту измјешаност, различитост која је веома битна за народ јер она сама по себи зближава различито. То је оно што Вас магнетно привлачи у Мокрин да будете дио те приче. Имају сјајну библиотеку, имају галерију којој би позавидјели многи велики градови. Веома темељно се раде изложбе, промоције књига, гостовања разних жанровски различитих умјетничких програма и пројеката. То је Мокрин и веома је важно у овом тренутку сачувати не само Мокрин него све средине које су сличне Мокрину. Све оне су ништа друго до мали извори, извори који се прије свега акумулирају у велике градове, али у сваком случају из тих извора је почетак. Етичка чистота прије свега и једна природна и духовна средина из које је наше основно полазиште.
”Раша је био један од мојих пријатеља”, наставља Николетић, ”с којим сам пропутовао читав Балкан”. ”Умио је надахнуто да говори о мом стваралаштву и стваралаштву мојих пријатеља. Из тог пријатељства се, након тога, развила идеја да покренемо тај ‘Рашин дан’ на његов рођендан који се наставља са ‘Микиног меморијала’. Оно што је врло интереснатно, када већ помињем манифестацију и сам Мокрин, то је да су Раша Попов и Мика Антић рођени у истој улици. Мика је рођен на почетку улице, а Рашина кућа је на самом крају те улице. Када дођете у ту улицу ви видите заправо да је то једна метропола, један велики булевар. Тако смо се договорили са мјесном заједницом и управом Удружења Раша Попов да покренемо манифестацију. То нам је и био циљ управо из разлога што је у оном трентку био у тренду велики одлив дјеце и родитеља, што за послом што из других побуда. Једини начин на који то можемо да зауставимо је да, на одређени начин, кроз културу, објаснимо људима да нигдје не могу бити срећнији колико у свом завичају. Наравно да смо од прве године од када је настао Рашин дан у Мокрин заиста сабрали саму књижевну, пјесничку и умјетничку еминенцију управо из тог разлога да сачувамо његов лик и дјело. Могу слободно да кажем да ни на један програм није дошло мање од двије хиљаде људи. Замислите када поезија довуче 2 хиљаде људи. Њему те културне дарове приносе и дјеца. Из читавог подручја, све школе се ангажују, вртић, да својим културним садржајем, тачком, прославе Рашин рођендан. Оно што је за нас сама фасцинација да смо прошле године имали двадесет најпознатијих ликовних умјетника, карикатуриста који су урадили Рашин портрет: Петра Писместеровића, Југовића…
– Све то радимо из жеље да направимо нешто што је, на одређени начин, много боље, али и да сачувамо оно што је прије свега наше насљедство, културно насљедство. Једнако је важно у Кикинди прославити Душана Васиљева, или Милоша Црњанског, или као што смо недавно почели фестивал Симе Милутиновића Сарајлије. Важно је да и на тим рубним подручјима сачувамо те који су нашој култури значили много.
Подсјетили смо Тоду Николетића да Раша Попов у једној емисији описује своја прва, најљепша сјећања на свету Литургију и износи своје виђење мјеста и положаја које дјеца имају у Цркви и упитали га како би он описао Рашин однос са Богом и колико је његов однос са Богом отварао врата његовом непоновљивом односу са дјецом.
– Мислим да ту треба тражити одговор у историји нашег народа, у прошлост треба заћи па знати колико је то био паћенички народ и колико је то био народ који је био изложен сталним турбуленцијама. Ништа није тај народ могло да одржи као Црква и вјера. Раша је са мном често причао о патњи свога оца и својих суграђана који су прошли сциле и харибде кроз та турбултентна времена да би опстали. Много их је завршило у логорима и многи су прошли кроз погром. Међутим, Раша је говорио да вјерујући народ не може ништа да уништи. Кроз вјеру је једини пут и правац како може човјек да ојача. Стога су Мокринчани дубоко побожан народ. Њихова црква је заиста импресивна грађевина и просто је невјероватно да толики број људи видите на Литургији. Ти људи не раде то из побуда помодарства него то раде од оног злог времена па до дана данашњег. За Рашу Попова могу слободно да кажем, да заиста никада нисмо нигдје ишли, а да Раша није постио, био то Велики пост или мали пост, и да се није помолио када би било гдје ишли и прошли поред било које Цркве. Ја сам га посматрао када возим ауто да се он пред сваком црквом прекрсти. Наравно да је то преносио на дјецу.
Николетић на крају подсјећа на ријечи Фјодора Михајловича Достојевског: „Дијете је отац човјеков“.
– Дакле ако у то дијете упишемо све оно што је најбоље и то дијете ће пренијети то на своју дјецу – оно што је веома важно када је у питању та емпатија према породици, народу, својој култури. Оно што је данас опасно јесте, између осталог, то што је понуђено све – и оно што је слатко и оно површно и оно углађено. И наравно да знатижеља сама по себи чини то да се дјеца олако прихвате и друштвених игара и онога што Западприје свега нуди као потрошачку навику. Нама је веома важно да понудимо таквих манифестација као што је „Дан Раше Попова“, „Микин меморијал“, „Дечије царство“, управо из тог разлога да они мијењају свијет на боље.
Ршумовић: Све чега се Раша дотакао у злато се претворило
”Раша Попов је био запослен на радио-телевизији у вријеме када сам и ја тамо био”, почиње своје казивање о Раши Попову Љубивоје Ршумовић… ”Раша је био у научном програму, а ја у дјечијем. Наравно, виђали смо се код наших заједничких пријатеља и када сам ја добио задатке од Пере Зубца из Новог Сада да направим неку емисију, нешто од пола сата да забављамо младе људе настала је идеја да се почне са продукцијом ’Фазони и форе’“.
– Пошто сам ја први писац сценарија требало је и да режирам. Консултовао сам се са синовима, који су већ били тинејџери, да ми помогну око сценарија. Имао сам идеју да један лик из „Фазона и фора“ буде лик из једне књиге коју сам донио из Чикага, која је била подстрек за „Фазоне и форе“ – „Апсолутно луди проналасци“. Међу тим проналасцима налази се олук на кишобрану. То је Раша прихватио одмах, али није била његова идеја, него су ми моји синови рекли: „Слушај, има једна енглеска емисија у којој један луди научник тако маше рукама, има велику косу, чупав као Ајнштајн, па ево Раша Попов је управо прави лик за то“. Моји синови су практично измислили лик лудог проналазача.
Ршума смо подсјетили да је Раша био „Проналазач“ и касније и „Књигољуб“ и упитали га која му је „титула“ више пристајала?
– Све што је Раша дотакао то се у злато претварало, зато што је он био јединствен. Прије свега један ерудита, човјек који је пуно знао, а онда човјек који је на свјетски начин некако умио да прилагоди свој лик и свој наступ најмлађим гледаоцима, односно слушаоцима, али не оно „буји паји“ и мацама маминим и теткиним него најозбиљније, како разговарамо са себи дораслима. Дакле, он је у правом смислу испуњење онога да људи који имају срећно дјетињство остају цијелог живота дјеца. То је тачно, то су психијатри већ утврдили да је тај homo ludens – дијете спремно за игру уствари стваралачко биће управо зато што се послије одрастања, послије пубертета задржало у свакодневној дјелатности тог тинејџера. Тако да је Раша, играјући се ријечима, мудростима разним, васпитавао и себе, усавршавао свој лик и наравно чинио велико задовољство гледаоцима „Фазона и фора“.
На питање може ли се рећи да је писање за дјецу најрјечитија слобода, Ршумовић каже да се то догађа од случаја до случаја.
– Имамо највећа дјела свјетске литературе која говоре управо о томе. „Кроз пустињу и прашуму“ нобеловца Хенрика Сјенкјевича, „Мачак Тоша“ Бранка Ћопића, „Мали Принц“ …. Ако сад треба дати неки рецепт за младе људе како сачувати тог homo ludens-a, то дијете спремно за игру и спремно самим тим за стваралаштво разне врсте… Познато је да је Никола Тесла играјући се са својом мачком открио електрицитет милујући је по леђима. Има и књига за дјецу о тој причи. Сам Никола Тесла је то испричао – да је он фасциниран тим варницама, искрама које су се одвајале из мачије длаке од миловања, да је то било чудо и да се он морао бавити цијелог живота да одгонетне ту тајну и тај феномен електрицитета. Знамо наравно шта је све Никола Тесла фасциниран електрицитетом успио да уради за човјечанство.
”Ја сам се придружио том једном фронту који је радећи наравно и са Рашом и уз Рашу измишљао ’Вести из несвести’. То је моја синтагма чак и књига моја се тако зове – ’Вести из несвести’. Није свијет баш онакав каквим га представљају наши родитељи и наше баке. Није живот ’лила свила’ него је понекад и врло горка пилула. Све то некако треба сабрати и скоцкати и некако сервирати да млади људи то ипак воле, прогутају и да науче, неку науку да стекну. Раша је био мајстор, оратор-говорник. Оно што он говори – говори убједљиво, чак и када описује неке ствари које нормални људи сматрају будалаштинама.
На питање да ли је код Раше рима била један од кључних фактора која је олакшавала процес учења и памћења важних лекција код дјетета, он овако одговара:
– Јесте, мада Раша има неколико књига за одрасле, ако можемо тако да их назовемо, које су пјесме једна потпуно аутономна, рекао бих, еквилибристика. Њему је било врло важно да изненади читаоца, да буде на страни читаоца у напору да се објави и објасни нека тајна или нека ријеч или уопште феномен из физике, хемије, обичног живота. Увијек је био спреман да објасни и то на неки лијеп, мангупски начин, наравно у позитивном значењу те ријечи. Јунаци једне моје књиге наиђу на велелепну грађевину на којој пише Безобразовна установа Раша Попов, установа гдје одлазе наша васпитана, уљудна, добра, дисциплинована дјеца да се мало промангупирају јер тако перфектни нису спремни за овај прави наш опасни и окрутни живот. То је, наравно, метафора, али Раша је био одушевљен. Морао сам да га питам: Да ли може једна безобразовна васпитна установа да носи твоје име? Он је рекао: Уууу, па наравно, наравно!
”Увијек причам једну анегдоту. Прилази један дечко који је учествовао у ’Фазонама и форама’ и каже: ’Ршуме што ти никада не играш шах са Рашом Поповим?’ А ја кажем: Слушај, би ли ти играо шах са неким ко онако краде чим се ти окренеш, он ти украде неку фигуру и преноси је на друго мјесто, који пуши, док игра шах, би л’ ти игр’о шах са таквим човјеком? Он каже: Па не бих, а ја кажем: Па неће ни Раша. Тако да то причам као један од најпознатијих фазона са Рашом.
За крај за Рашу каже:
– Био је чврст у свом убјеђењу и направљен од гвоздених шрафова. У улици у Београду стоји покривен кишобраном његов споменик који је такође од тих шрафова феноменално направљен. Мислим да ће та скулптура бити на неки начин култно мјесто гдје ћемо се окупљати да се сјећамо Раше.
Наташа Стефановић
Комплетан разговор са Николетићем и Ршумовићем послушајте овдје
