Један од највећих дарова које човек може да добије од Бога је дар богословља. Кроз историју рода људског ретки су имали тај дар у тој мери да могу да људским речима опишу најдубље тајне једнога Бога у Светој Тројици и оваплоћење Сина Божијег Господа нашег Исуса Христа.
У Богочовечанском домостроју спасења човека од греха, смрти и ђавола кроз спасоносни долазак у овај свет Бога Логоса, рођењем у пећини Витлејемској од увек Дјеве Марије, почиње ново доба откривења Тајне Бога невидљивог роду људском.
Са доласком Господа нашег Исуса Христа роду људском открила се тајна сачувана од свих векова, а први пут тако јасно показана на реци Јордану приликом крштења Исусовог. Том приликом на Сина Божијег сишао је Дух Свети у облику голуба, а глас Очев са Небеса посведочио је да је то „Син његов љубљени“ .
Тајна једног истинитог Бога у Светој Тројици Оца, Сина и Духа Светог у православној иконографији изображава се старозаветним Аврамовим гостољубљем Три анђела, које је угостио заједно са својом женом Саром у земљи Хананеској. У православној богослословској традицији то је једини исправан начин сликања Свете Тројице, баш онако како је насликан руком Преподобног Андреја Рубљова.
Почевши од апостолских времена па до наших дана многи су покушали рационалистички да објасне тајну Свете Тројице и оваплоћења Бога Логоса. Као последица рационалистичког приступа и философског умовања многи су пали у јеретичка учења, притом не желећи да прихвате одлуке Васељенских сабора где су Свети оци изложили учење Православне цркве, као што читамо у Никејско-цариградском Симболу вере.
Дар богословља и правилног тумачења тајни вере православне дат је кроз векове пре свега смиреним слугама Божијим, почевши пре свега са најсмиренијом слушкињом Божијом Пресветом Дјевом Маријом, иза које није остало много речи записано, али која је по славном васкрсењу свога Сина Господа нашег Исуса Христа била и остала извор живе реке богословља.
Кроз читаву историју Православне цркве само тројица великих отаца Цркве добила су епитет „богослова“. То су Свети еванђелиста Јован Богослов, Свети Григорије Богослов, прво епископ сасимски затим Назијански и на крају Патријарх цариградски и Преподобни Симеон нови Богослов.
Поред њих кроз две хиљада година дугу историју Православне Цркве имали смо још много богослова који нису добили тај епитет али чији живот и богословска дела су од изузетне важности за Православно Богословље.
Шта рећи о богослоском доприносу Атанасија Великог, Григорија Ниског, Василија Великог, Максима Исповедника, Фотија Цариградског, Григорија Паламе и још многих других великих отаца Православне цркве који су подстакути јеретичким учења изложили учење Православне цркве и тиме у смирењу пројавили „дар богословља“.
У савремено доба благодат Духа Светог обдарила је даром богословља многе смирене личности попут Преподобног Силуана Светогорца и његовог ученика Преподобног Софронија Есеског. Такође ће остати запамћен по великом дару богословља отац Георгије Флорофски, као и отац Јован Романидис који су систематски изложили догматско учење следујући пут Светих отаца Православне цркве.
Дар богословља у роду српском први је пројавио и систематски изложио Свети Сава што видимо у његовој чувеној Жичкој беседи о „Правој вери“. У протеклом 20. веку најлепше су пројавили дар богословља Свети владика Николај и Преподобни Ава Јустин Ћелијски. Њихове богонадахнуте књиге, а посебно тритомна Догматика Светог Аве Јустина објашњава најдубље тајне православног богословља.
А шта рећи о дару богословља двојице новопросијалих великана православног богословља чија је прерани одлазак оставио велику празнину у читавом православном свету. Митрополит Амфилохије (Радовић) и Владика Атанасије (Јевтић) својим животима и делима прибројаше се хору великих птаца Православне цркве. Као ретко ко у наше доба спојили су дар богословља са даром човекољубља, бивајући непрестано сараспети са страдалним српским православним народима од Косова па до Јадовна и свуда по свету где су страдали православни народи, као у Малој Азији и Јерусалиму.
„Дар богословља“, драга браћо и сестре, даје се пре свега смиреним и послушним слугама Божијим, крштеним члановима Православне цркве. Даје се пре свега да би се прославило Велико име Свете Тројице, Оца, Сина и Духа Светог и да би исповедили Господа Исуса Христа као Сина Божијег који се зарад нашег спасења оваплотио, страдао и васкрсао да би нам подарио спасење и живот вечни. А у вечности „дар богословља“ се још више умножава кроз непрестано сагледавање и созерцавање лепота тајних Божије, онога што наш ум људски не може да замисли а реч да опише и објасни.
Архимандрит Евсевије Меанџија
