Select Page

У суботу, 27. априла, у организацији братства Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, јеромонах Рафаило Бољевић, игуман манастира Подмаине, одржао је у крипти храма предавање на тему „Ево Женик долази“.

,,Свијет који има неке друге намјере са нама, друге планове, друге стратегије и на све њему расположиве начине се труди да нас држи под контролом. А може нас контролисати ако нас заведе обмане и одвоји од дома, од Оца нашега, ако нас одвоји од љубави која нам се откри кроз његовога Јединороднога Сина који се из исте те љубави на неизрецив, а опет врло опипљив начин јави међу нама као Емануил, као Бог са људима, као Богочовјек и са нама је у све дане па и у овај данашњи дан, силом и дејством Духа Светога, а ту силу и то дејство и Његово присуство којим се оприсутњује и Отац Његов од кога се он никад не раздваја, јер је једне суштине, једне природе“. – отпочео је своје предавање игуман Рафаило (Бољевић).

Он је у наставку акцентовао да је у Цркви Божијој све Божије, те да ту нема никаквога одвајања, чега год се дотакнемо у Цркви, Христа се дотичемо:

,,Али треба знати и треба то понављати да је ваистину Христос међу нама. И Црква није ништа друго, иако се многи и труде с обзиром да не могу да је потисну, не могу да је елиминишу, не могу да је надмудре, не могу да је сатру, не могу да је побједе и онда бацају тај пиесак разноразних тумачења и понуда како то Цркву доживљавати и будимо искрени у томе, неријетко и успијевају. Данас имате једну немалу групу људи која нема исправан ни доживљај, а самим тим, ни осјећај Божијега врло реалног присуства у Цркви. У Цркви јесте Његово тијело. Свети оци баш када говоре Црква, они мисле на Христа, Христос, Црква, Црква Христос. Ту нема никаквога одвајања, чега год се дотакнеш у Цркви Христа си се дотакао. Узимајући и благослов од свештеника Господњих, оних отаца и наше браће које сријећемо готово сваки дан – узимаш Божији благослов“.

Отац Рафаило је подсјетио да је једина истинска утјеха у Цркви Божијој, те да је од суштинског заначаја његовање молитвене праксе без које нема дубље духовне спознаје у Цркви:

,,И будимо јасни да не би било каких дилема, јако је битно прецизно адресирати да не уђеш на нека друга врата, погрешна. Јер тамо утјеху нећеш наћи, једина истинска Црква је Господња Црква – једна Света Саборна и Апостолска. Да вас подсјетим заправо на један практичан метод, који је врло битан у хватању сигнала благодати Духа Светога, преко које можемо да, изразићу се грубо, али ради лакшег разумијевања –  да лоцирате Христа, јер у нама постоје чула која Га препознају, али не сама по себи, него прожета благодаћу Духа Светога. То је још од апостолских времена. Значи, не ради се о неком импланту, који су неки калуђери смислили у неком десетом, четрнаестом вијеку. То је апостолско предање и Богом дано, богом благословено, Богом откривено. А кључно је за достизање једног животног баланса или светотајинског ритма, јер без те праксе, молитвене праксе, и ако ћемо се можда и наћи у простору храма и у зони светих тајни, али нећемо моћи, да кажем, пуним полућима да удишемо тај свештени ваздух“.

Он је у даљем излагању образложио да се молитвеним обраћањем и исповиједањем Исуса као Господа и Бога – Дух Свети покреће и то не споља него из средине бића, из срца:

,,Имамо, видите, ову могућност непрестану. Гдје год да си у кући, на послу, ма било гдје, у болници, на путу, док једеш, пијеш, сједиш, лежиш, у сан урањаш, из сна се будиш. Ако хоћеш, само ако хоћеш, имаш могућност да увијек будеш на линији, на мрежи што би се рекло: ,,Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме“ –  видите, живи однос! На почетку док се људи навикавају, то буде мало сувље, али почни да се навикаваш, врло брзо ћеш осјетити нове укусе. Од куда? Од туда што се Дух Свети, кад чује да призиваш име Исусово, па да Га призиваш и поштујеш као Господа, Сина Божијег, Он се покреће, али видите, не споља него из твога срца, и покрет, његов покрет у твом срцу изазива твоје срдачно осјећање, али другачије, као кад имаш аритмију, па из твог срца иду промјене. Тако и овдје, Дух свети из дубина срца чује то призивање. Ово вам је догмат, видите, није да се одмах оградимо моје неко искуство, па вам ја предлажем ову комбинацију. Ово је догмат, и за овога стоје, рецимо, свети Григорије Синаит, а то је лик који се не испитује, коме се вјерује“.

,,Најдубљи вид заједничарења који постижемо у свијету јесте у Светој Тајни Причешћа. Ништа дубље од тога не постоји. А онда у нашем загрљају има мјеста за свакога. Чак и за непријатеље – како ћемо пјевати и у стихирама Пасхе, кад изгрлимо ближње појући Христу Васкрсломе, па каже тамо свети Јован Дамаскин у једном тренутку, како је то моћно – обрће се и према непријатељима и каже: ,,Дођи овамо да те загрлим!“ Јер просто Христос Васкрсе из мртвих, просто нема више непријатељства. Могу ја остати непријатељ у твојим очима, али ти у мојим то више не можеш бити“. – поручио је на крају игуман Рафаило Бољевић.

Борис Мусић
Видео: Дарко Радуновић

Pin It on Pinterest

Share This