Своја сјећања на почетак бомбардовања и само бомбардовање касарне у Даниловграду, гдје је погунуо млади војник Саша Стајић, са слушаоцима Радио “Светигоре” је подијелио тадашњи предсједник Општине Даниловград, господин Милорад Дуди Кадић.
По његовом свједочењу најмање што се очекивало те кобне ноћи је да ће само један дан након што је нова, мартовска класа, дошла у касарну „Милован Шарановић”, од којих је најстарији имао само 22 године, НАТО алијанса засути бомбама ту касарну и те младе људе.
Био је међу првима који је ушао те ноћи у касарну након што је бомбардована. Око 200 младих војника, дјеце, како каже Кадић, још ненавикнуте ни на нови амбијент касарне а камоли на рат у којем су се одједном нашли те ноћи, а и 77 наредних, претрпјели су огромне ударе, као и сав наш народ.
„Најтеже је било сјутрадан дочекати родитеље и родбину војника Саше Стајића и те тренутке носим у срцу и сигурно ћу их носити док сам жив”.
Страх и неизвјесност које су шириле „црне птице” и сирене за узбуну константно су пунили даниловградски Дом здравља, а становници насеља у непосредној околини касарне су се исељавали из својих домова.
„Шетали смо улицама малог града, без воде, без струје, не би ли те људе охрабрили да се врате својим кућама”.
Он наводи да је сваки одлазак дјеце у школу био поздрав са зебњом да ли ће се поново видјети.
„Никад се није знало кад ће поново пасти бомба. Никад се није знало које су следеће намјере агресора”, каже Кадић.
Истиче да је на Даниловград пало 600 пројектила, али да су се и тај, као и други случајеви страдања од НАТО бомби, у јавности минимизирали.
„Мислио сам да тако нешто нећу доживјети да видим у свом животу. Један такав поданички однос, с обзиром да живим у средини достојанствених људи, достојанствене прошлости, сви се хватамо у глас да смо витешки народ, то што су појединци радили и како су нас представљали међународним факторима и код оних који су одлучивали о нама, а чини ми се да то и данас исто радимо само у другачијој форми. То оставља ружну слику и ружну представу за оне који ће доћи послије нас. Црну Гору је створило витештво. Црну Гору је створило јунаштво. Црну Гору је створила Ријеч, а бојим се да полако, али сигурно напуштамо ту традицију”.
Истиче велику помоћ Цркве народу тих дана.
„У то вријеме наше цркве су се пуниле. Никада, чини ми се, цркве нису биле пуније, садржајније, емотивније, него што су биле тада, и тако је остало, Богу хвала, и до данас. Црква је прискочила, храбрила људе, враћала им вјеру у своје постојање. То се и данас наставља и зато имамо разлога да са надом и свјетлошћу гледамо у будућност”, закључује Кадић у разговору са Оливером Балабан.
