Select Page

Великом посту претходе припремне седмице и недеље. Поредак служби припремних седмица, као и самог Великог поста налази се у Посном триоду. Он почиње да се користи од Недеље митара и фарисеја и користи се све до Велике суботе и обухвата 70-дневни период.

Припремне недеље које претходе Великом посту – Светој четрдесетници  – су: Недеља о митару и фарисеју, Недеља и седмица о блудном сину, Недеља и седмица месопусна и Недеља и седмица сиропусна.

У припремним седмицама Црква своје вјернике постепеним уздржавањем припрема за пост: После трапаве седмице поново се враћамо на пост сриједе и петка, а онда после тога слиједи виши степен припремног уздржавања – забрањује се јести месо и јела од меса. У службама припремних седмица Црква, напомињући о стварању свијета и човјека, о блаженом стању прародитеља и њиховом паду у гријех, о доласку на земљу Сина Божијег ради спасења људи, упућује вјернике на пост, покајање и духовни подвиг.

У синаксару сирне суботе пише следеће: „Као што вође пред постројеном војском охрабрују војнике говорећи о подвизима јунака из прошлости, тако и Свети оци онима који се спремају за пост указују на свете јунаке, обасјане у посту и уче нас да се пост не састоји само од уздржавања од јела, него и од обуздавања језика, срца и очију“.

Таква припрема за пост Свете четрдесетнице установљена је у Цркви од давнина. Тако и знаменити проповједници IV вијека Свети Василије Велики, Јован Златоусти, Кирил Александријски у својим бесједама говоре о уздржању у седмицама које претходе Великом посту. У VIII вијеку Преподобни Теодор и Јосиф Студити написали су службе за Недељу о блудном сину, Месопусну и Сиропусну; у IX вијеку Георгије, Митрополит никомидијски, написао је канон за Недељу о митару и фарисеју.

Припремајући се за пост и покајање, Црква нам у прву припремну недељу, примјером митара и фарисеја, говори о смирењу као правом почетку и основом покајања и сваког доброг дјела и о гордости као главном извору гријеха, који прља човјека и удаљава га од људи и од Бога, затварајући себе у греховни омотач.

Смирење, као пут ка духовном узрастању, показао нам је сам Господ Исус Христос, спустивши се до немоћног стања човјечије природе – „до слуге“ (Филип. 2, 7).

Да би се у нама пробудио осјећај покајања и признања гријеха Црква у припремним седмицама почињући од Недеље митара и фарисеја и завршавајући са петом недељом поста, на васкршњим јутрењима пјева, после Јеванђеља, пјесму „Васкрсење Христово видјевши“ и чита се 50. псалам, а потом, прије канона, умиљујуће стихире (тропаре) „Отвори ми врата покајања Животодавче“, „Упути ме на пут покајања Богородице“. Упоређујући 70-дневни период Триода са 70-годишњим боравком Израиља у Вавилонском ропству, Црква у неким припремним седмицама оплакује духовно ропство новог Израиља пјевањем 136. псалма  „На ријекама Вавилонским“.

У основи прве стихире –  „Отвори ми врата покајања“ – налази се прича о митару: из ње су узета поређења за изображавање осјећаја покајања, у основи стихире – „Упути ме на пут покајања“ – налази се прича о блудном сину.

У Недељу о блудном сину, од чије јевађелске приче (Лк. 15, 11-32) је и сама недеља добила назив, Црква нам показује примјер неисцрпног милосрђа Божијег према свим грешницима, који се са искреним кајањем обраћају Богу. Никакав гријех не може да поколеба човјекољубље Божије. Души која се покаје и окрене се од гријеха, а притом је проткана надом у Бога, Божија благодат излази у сусрет радујући се и украшава је и прославља помирење са њом, ма колико она била прије свога покајања пуна гријеха.

Црква учи, да пуноћа и радост живота налазе свој смисао у благодатном савезу са Богом и у постојећем општењу са Њим а удаљавање од тог општења је извор духовним невољама.

Показујући нам у Недељу о митару и фарисеју истински почетак покајања, Црква нам открива сву моћ покајања: искреним смирењем и покајањем могуће је опроштење свих гријехова. Зато ни један грешник није дужан очајавати и сумњати у благодатну помоћ Оца небеског.

Недеља месопусна назива се још и Недеља о Страшном суду, зато што се те недеље на Литургији чита Свето јеванђеље о њему (Мт. 25, 31-46).

У суботу месопусну, која се назива још и васељенском родитељском суботом, Црква врши помен „од вијека свих умрлих који живјеше у благочестивој вјери и умрлих благочестно, или у пустињи, или у граду, или у мору, или на земљи, или на сваком мјесту… од Адама па све до данас, који послужише Богу неокаљано, оце и браћу нашу, пријатеље и сроднике, сваког човјека, који у животу послужи вјерно и који се Господу представише многовидно и многообразно“.

По Промислу Божијем сваки човјек другачије заврши свој овоземаљски живот. Не умиру сви тако што падну у ватру, море, хладноћу и глад него све бива по заповјести Божијој.

У суботу месопусну Црква по свом човјекољубљу посебно се моли за оне умрле над којим није извршено црквено опијело или било каква црквена молитва или обред. Црква се моли да Господ настани међу праведнике оне који су изгубили свој живот у води, пожару, земљотресу или бјеху убијени. Узносе се молитве за оне који нису били при здравој свијести и у таквом стању одузеше себи живот, за оне којима Господ даде да умру изненадном смрћу; за оне који су погинули у мору или на земљи, на ријекама, изворима и језерима, који су постали плијен звјерима и птицама, убијени мачом, спаљени муњама небеским, замрзнути на мразу и снијегу, затрпани под рушевинама, отровани, удављени и објешени од ближњих и свих оних који изгубише живот свој од неког другог начина неочекиване и насилне смрти.

Мисао о крају нашег живота, при сјећању на оне који су већ отишли у вјечност, дјелује отрезњујуће на сваког, који заборавља на вјечност и привржен је свом душом за оно што је овоземаљско – пролазно и краткотрајно.

Месопусна недеља посвећена је подсјећању на свеопшти последњи и Страшни суд живих и мртвих (Мт. 25, 31-46). То подсјећање је неопходно због тога да се људи не би предали гријеху и престали трудити се за своје спасење у нади на бескрајно милосрђе Божије.У стихирама и тропарима те недеље Црква изображава посљедица грешног живота, када грешник изађе пред непристрасни Суд Божији.

Напомињући о последњем Суду Христовом, Црква заједно са тим указује и прави смисао саме наде на милосрђе Божије. Бог је милосрдан, али Он је и праведни Судија. У богослужбеним пјесмама Господ Исус Христос назива се правосудним, а Суд Његов – праведним и непоткупљивим испитивањем. И окорјели и сви грешници морају да знају о духовној одговорности за своје морално стање, а Црква свим својим богослужењима те седмице труди се привести их ка познању своје огреховљености.

На каква дјела покајања и поправке живота нарочито треба да се обрати пажња? Прије свега и као најважније на дјела љубави и милосрђа, јер ће Господ дати свој Суд прије свега по дјелима милосрђа, притом могућим за све, не помињући друге врлине, недоступних подједнако за све. Нико од људи не може да каже што није имао прилику да помогне ономе који плаче, да напоји жеднога или да посјети болеснога. Милосрђе има своју вриједност тада, када буде учињено из срца пуног љубави и сједињеним са духовним дјелима милости, којим се олакшава тијело и душа ближњих.

Последња припремна седмица за Свету четрдесетницу назива се сиропусна. Те седмице се употребљава само храна од сира и млијечни производи: млијеко, сир, маслац, јаја. Црква, снисходећи нашој немоћи и постепено уводећи нас у подвиг поста, установила је у последњу седмицу пред почетак Великог поста јести сирну храну, да би ми, од меса и изобилног храњења, пришли строгом уздржавању… мало-помало од пријатних јела примили подвиг поста. У сриједу и петак сиропусне седмице пост је мало строжији (до увече).

Црква нам у пјесмама сирне седмице сугерише да је та седмица почетак покајања, претпразништво уздржања, седмица пред очишћење. У тим пјесмама Црква нас призива на посебно уздржавање, напомињући о паду у гријех прародитеља, који је произашао од неуздржања.

У сирну суботу слави се спомен на свете мужеве и жене, који су засијали кроз подвиг поста. Примјером светих подвижника Црква нас јача за духовни подвиг, напомињући да су и свети подвижники и подвижнице, које Црква прославља, били људи, обучени у тјелесне немоћи као и ми.

Последња недеља пред почетак Великог поста има у Триоду натпис: „У Недељу сиропусну, изгнање Адамово“. Тог дана се слави сјећање на догађај изгнања прародитеља из раја.

Са руског превео о. Слободан Мићић

Извор: Епархија зворничко-тузланска

Pin It on Pinterest

Share This