Select Page

Његова светост Патријарх српски г. Порфирије и Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије данас, 15. октобра 2023. године, освештали су и положили камен темељац цркве Светог Саве и Православне гимназије „Свети Сава“, чија изградња је почела у подгоричком насељу Стари аеродром на Марковдан, 8. маја ове године.

Освећењу су молитвено присуствовали преосвећена господа епископи: жички Јустин, врањски Пахомије, шумадијски Јован, милешевски Атанасије, диселдорфски и њемачки Григорије, славонски Јован, будимљанско-никшићки Методије и захумско-херцеговачки и приморски Димитрије, свештенство и вјерни народ.

Овом свечаном чину присуствовали су и представници Владе Црне Горе на челу са премијером Дританом Абазовићем и министром просвјете Владимиром Војиновићем, бројни представници политичког и друштвеног живота Подгорице.

Након што је положен камен темељац цркве Светог Саве сабранима се најприје обратио г. Ристо Дрекаловић, велики добротвор Српске православне цркве, ктитор будуће цркве посвећене Светом Сави, а уједно и приложник земљишта за изградњу и пројекта за школу.

„Бог ме удостоји великом Својом милошћу да будем ктитор овога храма и да данас положимо камен темељац и повељу, и даће Бог и да га и завршимо. Са великом љубављу градим овај храм. Многи би хтјели да граде као ја, али им не може бити, тако да сам захвалан што је то мени припало. Овај храм сам одлучио да градим као слику Храма Светог Саве на Врачару у Београду – малог храма. А зашто? Па да би била симболика, да спаја људе, а не да их раздваја, чак и симболички. На овом Балкану је доста раздвајања. Треба људи да се спајају, сједињавају. Али како? Поштујући свачију културу, свачију традицију са пуно толеранције коју може само хришћанска Православна црква и православни, прави хришћанин, да разумије. Глобализација данас ломи све пред собом, све традиције и културе својим безбожничким духом, па сам срећан што се поред ове цркве гради и Православна гимназија Светог Саве, како би се у њој сачувао култ Светог оца нашег Саве. Дух Светог оца Саве, дух православља, дух највеће толеранције која постоји на свијету, толеранције која каже: Љуби непријатеље своје. Овај дух данас безбожништва који руши све пред собом, који хоће не својом културом, него својом некултуром да побиједи старе културе и да их сатре као да их никад није ни било, тако да свако ко може, треба да се бори против тога. Било би добро кад би глобализација била таква да њен дух буде да се поштује свачија култура, али је дух глобализације искључив, гори од комунизма. Тада су људе трпали у затворе, а овамо неистомишљенике трпају у луднице. Горег духа нема. Хвала вам“, казао је у свом обраћању господин Ристо Дрекаловић, ктитор будућег храма Светога Саве на Старом аеродрому.

Потом се сабранима обратио Његова светост Патријарх српски г. Порфирије:

„Високопреосвећени, драги брате Јоаникије, драги наш у Христу брате Ристо, који си обележен Христовим именом јер Ристо је Христос. Тим именом био је обележен и претходник нашег Митрополита Јоаникија, учитељ и отац наш заједнички, именом Христовим обележена је и ова земља благословена, обележени су именом Божијим сви народи који живе овде, обележени смо и ми, а и тај белег, тај печат у исто време јесте и позив нама да будемо људи, како је говорио блаженопочивши Патријарх Павле.

Да будемо људи, то значи да се у нама обликује лик Божији, да дође до свога врхунца и савршенства. Тако, усуђујем се да кажем, можемо ићи корак даље од толеранције, корак даље, а тај корак јесте испуњење старозаветног закона да идемо корак даље до Љубави. Баш како смо чули из данашњег Јеванђеља: Љубав све воли, све трпи, све подноси… Дакле, тамо где је љубав, ту има места за све и сваког човека. Тамо где је љубав нема искључивости, не постоји подела на ми и ви, на ти и ја, него постоји принцип да нема мене, нема ја без ти, без тебе, да не постојимо ми без ви, да нема нас без вас и обрнуто. Тамо где је љубав и благослов Божији ту постоје различитости, али не као поводи за супротстављање, за искључивости и нажалост, оно што је искуство људског рода, за непријатељство. Тамо где је љубав постоји Бог као центар и различитости као различити дарови који су дати појединцима, заједницама, групама и народима да би свако са својим даром афирмисао себе, обогаћивао другог и истовремено могао бити обогаћен другим. То је Јеванђеље Христово.

Толеранција значи трпељивост. Љубав значи да ми је стало до тебе без обзира како се молиш Богу и без обзира на то ком народу припадаш. Љубав значи да ме прихваташ, ти, иако сам другачији, без обзира што припадам и народу другом и на другачији начин се молим јер знамо, и ти и ја, да си ти добио свој дар, ја добио свој дар, да би свако умноживши свој дар, од нас двојице или нас двоје, могао да тим даром сачини букет састављен од различитих цветова, али сада један и јединствен, који одише благоуханим мирисом који храни и тебе и мене. И ево браћо и сестре то је храм Божији. То је место на које смо позвани да долазимо и покушаћу да интерпретирам блаженопочившег учитеља и оца нашег Митрополита Амфилохија који је говорио да постоје различитости међу људима, међу народима, али постоји једна тачка у којој се сви спајају и у којој су сви једно и јединствено, а то је да сваки народ има место на које долази да се моли Богу и да сваки народ има место на које долази да, у сусрету са Богом, упозна себе, упозна Бога и упозна другога. И сваки народ има место на које долази са жељом да, чувши реч Божију, заповест Његову, покуша да се мења и да узраста.

Ми, православни Срби имамо Светог оца Саву, првог архиепископа српског који је био наш, али и свачији, универзалан, баш зато што је био аутентично наш. То је баш зато што се у наше име, за нас и ради нас, подвизавајући се у складу са заповестима Божијим преобразио да буде Светитељ и да постане потпуно наш. Благодаћу Божијом, као и сваки светитељ, постао је универзалан и свачији. И храм зато постоји. Да будемо своји, да будемо наши, али само када живимо у складу са Јеванђељем Христовим, како бисмо онда постали Божији и постали универзални и свачији. То јест, како бисмо благодаћу Божијом своју душу, своје срце отворили и очистили од себичности и егоизма и, сместивши Христа у своју душу, постали способни да сместимо свакога човека и сваки народ. И то данашње Јеванђеље каже без обзира како се тај неко односи према нама јер заповест Христова, забележена руком Светог апостола и јеванђелисте Луке, вели: Љубите и непријатеље своје. А ми додајемо, или боље рећи објашњавамо. Ми непријатеље немамо, то јест никога не доживљавамо као непријатеља, а и онда када је неко против нас, када нас види за сметњу себи, трудимо се да љубав буде сила и снага да разумевање и прихватање тог другог и другачијег буду снага и силе које су најјачи аргументи и покретач, да и он може да се измени.

И зато овде у овом храму, посвећеном ником другом до Светом Сави, има места за све. То је храм Српске православне цркве, то је храм Христов – Бога спаситеља свих људи, у којем мора бити места, баш зато што је то светосавски храм, за све људе и за сваког човека. И овај храм мора бити место које чува идентитет, с једне стране, и гради мостове, с друге стране. Отуда је најбољи могући модел продужетка овога храма гимназија која ће се сазидати. Гимназија која је посвећена Светом Сави и која нас подсећа на давну, стару повест коју је, такође, блаженопочивши Митрополит, учећи се, говорио. Подсећа на повест о грчком философу Арстотелу који се пред крај живота вратио у своју постојбину, у постојбину својих очева Стагиру и подигао, управо, Гиманзију – лицеј. И ево, тако се и наш Свети отац Сава вратио и на овај начин, утемељитељ српског, православног и хришћанског идентитета, молитвом и трудом духовног оца вашег, и продужене руке његовог и нашег учитеља духовног оца. Дакле, ваш отац Јоаникије продуженом молитвом и жељом блаженопочившег Митрополита Амфилохија учинио да се врати дому очевом Свети Сава, да се врати у родно место свога оца, светитеља Стефана Немање, Симеона Мироточивог. Да се врати одакле, заправо, није никада ни отишао, ни одлазио и где је увек био. И овај камен темељац, који смо данас освештали, има ту силу, ту снагу, ту симболику. Он је давно, пре више од осам столећа, донет са Свете Горе Атонске. На том светогорском, хиландарском и ватопедском камену темељцу саздана је, на Христовом Јеванђељу, и заснована култура. Саздана је и вековна државност и ове државе Црне Горе, коју волимо и поштујемо, саздана је и просвета и дипломатија и здравство и све чиме се можемо похвалити и дичити у нашем народу. Саздани смо ми као народ. На том светогорском камену изграђено је наше биће. И поред лицеја, дакле, ниче и ова црква Светога Саве. То значи да ће заједно са школским звоном звонити и храмовна звона. И зато и овде одјекиваће стихови Десанке Максимовић, којима ћу и завршити израз радости, љубави ваше и наше према вама и заједничке према Богу:

Ја знам ко сам
по звону што са задужбина Немањићких пева
По томе што ме од Студенице до Милешева
од Берана до Подгорице и Херцег Новог,
прадедови гледају са иконостаса
и што сваки у руци држи храм.
Ја имам Светитеља за оца
и деда имам
Светитеља имам за кума
и на небесима…

И само када на тај начин храм зидамо и само када такву школу, као што ће бити ова светосавска, имамо, када знамо ко смо, да су нам преци светитељи. То подвлачим – светитељи, дакле они који су се молили Богу и трудили се да ускладе свој живот са Јеванђељем Христовим и заповестима Његовим и који нас гледају са иконостаса. Само тада, браћо и сестре, имаћемо смисао свога постојања, само тада имаћемо заједницу међу собом, разумевање међу собом, љубави међу собом, у породици, у комшилуку, међу рођацима, у свом народу, а и са свим другим народима. И само тада бићемо испуњени увек хвалоспевом и узношењем славе Једноме у Тројици Богу, заједно са Светим оцем Савом, његовм оцем Светим Симеоном Мироточивим, Светим Василијем Острошким, Светим Петром Цетињским у славу Једноме у Тројици Богу, Оцу и Сину и Светоме Духу сада и увек и увекове векова. Амин.“

На крају је Високопреосвећени Митрополит Јоаникије заблагодарио Његовој светости Патријарху Порфирију што је, као насљедник Светога Саве, послије толико вијекова дошао овдје у Подгорицу да освешта његов храм.

,,Хиљаду година, како каже ријеч Божија, је као један дан и један дан као хиљаду година. Сигурно да не можемо сада разумјети и протумачити смисао ових догађаја али свакако су историјски и не само историјски него и божански. Зато позивамо Вашу светост и браћу архијереје и нашега богомудрог и честитог ктитора, храброг човјека, да одемо и на темеље Гимназије и да тамо, Ваша светости, положимо камен темељац за нову Православну гимназију Светога Саве у Подгорици.

***

Црква и Православна гимназија “Свети Сава” граде се у подгоричком насељу Стари аеродром, на земљишту које је, као и пројекат, приложио г. Ристо Дрекаловић, велики добротвор Српске православне цркве, који ће као ктитор цркву посвећену Светом оцу нашем Сави сам саградити. Главни пројекат обухвата зграду школе и цркву, за коју је узор Црква Светог Саве на Врачару.

Православна гимназија “Свети Сава“ у Подгорици почела је са радом ове школске године, а настава се привремено одвија у просторијама зграде која је у непосредној близини Цркве Светог Ђорђа под Горицом, док се не заврше радови на згради школе.

Православна гимназија је лиценцирана од стране надлежног државног органа и пружа могућност даљег школовања, као и било која друга средња школа, односно гимназија.

Високопреосвећени Митрополит је раније казао да је пред Православном гимназијом “Свети Сава” постављен висок задатак да припреми нашу омладину која ће се овдје учити за школовање и на нашим домаћим и на свјетским универзитетима: “Да се овдје и дјеца и млади и одрасли саберу и да узрастају и у добрим наукама и у православним врлинама; да овдје буде најбољи спој између образовања и васпитања наше омладине.”

Слободанка Грдинић

Фото: Борис Мусић

Pin It on Pinterest

Share This