Izaberite stranicu

У недјељу, 30. јула, на празник Свете великомученице Марине – Огњене Марије, Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Методије служио је Свету архијерејску литургију у храму посвећеном овој светитељки у селу Окладе код Бијелог Поља.

Литургијом, благосиљањем славског колача и жита, као и причешћем вјерника, на данашњи дан је прослављена храмовна слава Огњене Марије.

Бесједећи о преславној Великомученици, која је као дјевојка исповиједила Христа и заљубила се у Небо и све што је небеско, Владика Методије је подсјетио да је она са лакоћом поднијела муке које су услиједиле.

“А све оно што је послије пропатила од својих најближих који су је због тога прогонили, па и намјесника царских, поднијела је са лакоћом јер је била загледана у свог Женика, љубљеног Христа , који јој се и непосредно, пред њено представљење  у тамници јавио. Лијепо је читати житија светих и надахњивати се њиховом вјером, љубављу и подвигом, животом, о томе како су га проводили ходећи овим земаљским шаром”, бесједио је Владика Методије.

У Јеванђељу које је посвећено Великомученици Марини које је ђакон прочитао на Литургији, чули смо, како је казао Владика Методије, причу о неком фарисеју који је, зачудо, позвао Исуса да му буде гост у кући на ручку, подсјећајући да су фарисеји помно пратили Исуса гдје год је кренуо пазећи шта прича, не би ли Га ухватили у некој погрешној ријечи за коју би га осудили и срушили Његов неупитно велики ауторитет у народу, за оно што је говорио, чинио и дјелао, васкрсавајући мртве.

Па онда, док је Он сједио у тој кући код фарисеја, каже Јеванђеље, ”чула је нека грешница из тог мјеста за Њега да је велики учитељ па је похитала у ту кућу, понијевиши суд од алавастра и скупоцјене мирисе”. Намјеравала је, појаснио је Владика Методије, да дође да Га помаже скупоцјеним мирисима, јер је у то вријеме на тај начин указивана велика част једних према другима.

“И слушајући Његову бесједу она се растапала у покајању и плакала, а онда је, са сузама стојећи иза Њега омивала ноге Његове, косом својом их отирала, а онда их помазивала мирисима. У том тренутку је, гледајући све то, фарисеј рекао у себи:

”Овај да је стварно Пророк за којег се представља и како себе назива, Он би знао која жена га се дотаче.” А грешнице су сматране за нечиста бића и сви су зазирали и бјежали да се на тај начин не би упрљали. И фарисеј помисли да би Он знао ко је она да је заиста Пророк а не би дозвољавао да му ноге омива сузама и помазује их мирисима.

А Бог зналац људске душе, дубине срца нашега и бића које испитује, пита наглас пред свима: “Шта мислиш Симоне, да те питам. Имају два човјека дужника који једном повјериоцу дугују огромну неку своту, један велику а други малу и занемарљиву.  А он им опрости обојици, који ће га од њих више љубити и вољети”.  Симон каже ‘па овај који му је највише дуговао, он ће му бити највише захвалан’.

А Он му онда одговара: “Ево сам ти у кућу дошао, ниси ми дао воду ни ноге да оперем (а то је обичај био када се дође у Палестину, код неког у кућу да се оперу ноге и скине прашина са ногу), а ова жена ми је сузама омила ноге и косом својом их отрла. Ниси ми ни цјелива дао, нити си ме људски поздравио када сам ти ушао у кућу, а она не преста цјеливати ноге моје. Знај, онај који велику љубав има, много му се опрашта, а који има малу љубав, мало му се опрашта”, нагласио је Владика, поручујући да је то поука за све нас да не судимо људима по њиховој спољашњости, јер никада не знамо какво је њихово унутрашње стање и како они стоје пред Богом.

“Да не будемо брзи да осудимо и да се погордимо, узохолимо над другим створењем, без обзира како то нама споља изгледало, него да се бринемо како ми изнутра пред Богом стојимо”, истакао је Владика Методије.

Испричао је сусрет са једним човјеком који је закаснио на Литургију у једном  удаљеном планинском селу, и да је од њега сазнао да му по повратку нико од мноштва возила у колони која су се враћала са сабора није стао да га повезе.

Поново су га срели на истом путу, навео је он, када су се кренули од куће једног вјерника, код којег су свратили на кафу.

“ И ми смо се ту одморили и наставили пут кући, и опет сретнем тог човјека, који иде  путем пјешке и питамо га ‘човјече докле ћеш, гдје ти је кућа’, и помјеримо се да сједне код нас. Он никог није осуђивао, каже да је кренуо касно, није могао стићи на службу, тражећи превоз. Увјерен са да он ништа до тада није ни јео нити пио, а то је већ било дубоко послије подне а био је љетни дан и жега. И одбацим га до једном мјеста и њему је још требало времена да он иде до куће и тада сам се замислио. Пуно нас је било на том сабору, пуно је људи прошло поред њега, и када је он ишао на сабор, и када се враћао на стигавши на исти. Замислио сам се, није ли Бог послао тог човјека као лакмус папир међу све нас хришћане који смо отишли на неки сабор, за који смо се припремали, постили, и Богу се молили да се тамо причестимо, са жељом да се сретнемо, поразговорамо, а да на том путу нисмо примијетили незнатне, небитне, маргинализоване људе, које не познајемо а којима смо могли можда мало помоћи. То би њима свеколико значило у њиховом животу. Али не мислим да смо требали да му помогнемо на првом мјесту због тога што је то њему требало, него зато што једино себи можемо помоћи ако помогнемо другоме, без обзира колико то ситно, мало, незнатно или занемарљиво било. Тако је и Исус када је својим ученицима проповиједао, па када су рекли да је на том удаљеном мјесту било 5 хиљада људи, без жена и дјеце, који су дошли да га слушају. И био је већ нагнуо дан и сунце је било у заласку. И кажу Му ученици. “Распусти народ прије него што ноћ падне у пустињи смо, нека оду у насељена мјеста да се мало окријепе, цио су дан овдје са нама”. А Он каже: “Дајте им ви нека нешто поједу”. Они Му одговарају: ” Немамо ништа, осим пет хљебова и двије рибе, а њих је пет хиљада”…

И каже Исус: ”Донесите ми тих пет хљебова и двије рибе и благослови их.  И како дијели, ломи и благосиља, нахрани свих пет хиљада људи, не рачунајући жене и дјецу који су били ту, и преостане хране небројено више од онога колико је било када је почео да благосиља и које су Му донијели ученици. А ученици су хтјели, занемаривши то што имају да подијеле са другима, да направе тако да буду практични и паметнији, да их пошаљу тамо гдје ће се они сами за себе снаћи. Порука је да оно што имамо дамо не мислећи колико ће то некоме да помогне, да не гледамо хоће ли  нам моћи узвратити, или колико ће њему то значити. Ако је потребит и ако видимо да некоме треба, или да смо ми у тој ситуацији, како би смо тек жељели и вољели да нам неко нешто пружи и помогне. Никада то не треба и не смијемо да пропустимо, јер на тај начин ће Бог да испита нашу љубав, нашу душу, срце, нашу вјеру и повјерење у Њега и у Јеванђеље, а не овако, колико ћемо ми дана да постимо, колико књига да прочитамо, колико километара да прођемо до неког мјеста да се Богу помолимо и тамо се вдимо са другима, и будемо виђени и причестимо се, него кога смо на том путу, не дај Боже, заобишли, прескочили, а нисмо требали и могли смо му помоћи”, бесједио је Владика Методије, додајући да је то порука данашњег празника,  Великомученице Марине.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

 

Pin It on Pinterest

Share This