Select Page

Деспот Стефан Лазаревић

Ове речи написане бише на мраморном стубу на Косову

„Човече, који Српском земљом ступаш,
било да си дошљак или овдашњи,
ма ко да си и ма шта да си,
када дођеш на Поље ово
које се зове Косово,
по свему ћеш угледати пуно костију мртвих,
те са њима и камену природу,
мене Крстозначног и као стег
видећеш како посред Поља усправно стојим.
Да не проминеш и да не превидиш
као нешто залудно и ништавно,
но молим те, приђи и приближи се мени, о вољени,
и размотри речи које ти приносим,
и из тога ћеш разумети због кога узрока
и како и зашто стојим ја овде,
јер Истину ти говорим,
ништа мање од живога,
да ћу вам изнети у суштини све што се збило.

Овде негда [бејаше] Велики Самодржац,
чудо земаљско и рига /=Цар/ Српски,
звани Лазар, Кнез Велики,
побожности непоколебими стуб,
богопознања пучина и мудрости дубина,
огњени ум и заштитник странаца,
хранитељ гладних и смиловање ништих,
тужних смиловање и утешитељ,
који вöле све што Христос хоће.
Уз овога је сaм по својој вољи
и са свима својима, безбројним мноштвом,
колико је под руком његовом.
Мужеви добри, мужеви храбри,
мужеви, ваистину, у речи и у делу
који се блистају као звезде светле,
као земља цветовима шареним,
одевени у злато и камењем драгим украшени;
многи коњи изабрани и златоседлани,
сведивни и красни коњаници њихови.
Свеплеменитих и славних
као какав Добри Пастир и Вођа,
мудро приводи духовне јагањце
да у Христу лепо скончају
и [приме] мучења венац
[и] Вишње славе учесници буду.
И тако сложно велико безбројно мноштво
заједно с Добрим и Великим Господином,
добром душом и вером најтврђом,
као на дворану красну и многомирисну храну
на непријатеља се устремише
и правог змаја згазише
и умртвише дивљу звер
и великог противника
и неситог ада свепрождрљивца,
велим Амурата и сина његова,
аспидин и гујин пород,
штене лавово и василисково,
па са њима и не мало других.
О, чуда Божијих судова,
ухваћен би храбри Страдалац
безаконим агаренским рукама
и крај страдању лепо сaм прима
и Мученик Христов постаје
Велики Кнез Лазар.
Не посече га нико други, о вољени,
до сама рука тога убице, сина Амуратова.
И све ово речено сврши се лета 6897 /=1389/,
индикта 12, месеца јуна 15. дан, у уторак,
а час је био шести или седми,
не знам, Бог зна.“
(1403–1404)

Извор: Светигора бр. 264

Фото: Википедија

Pin It on Pinterest

Share This