Select Page

”Спољна политика Америке нема пуно везе са људима који живе у овој земљи” – рече ми пријатељ који je тамо провео живот. Био је то одговор на моје питање како је могућ толики несклад између онога што човјек види и доживи унутар Сједињених Америчких Држава, и онога што та држава производи изван својих граница? Да не буде забуне и нагађања, негативна конотација америчке спољне политике везана је за праксу кршења свих могућих принципа и позитивних међународних прописа онда када тренутном интересу и голој моћи ти принципи и прописи чине препреку. Много прије стравичног украјинског крвопролића које нам се одвија пред очима, а не толико давно да се не би сјећали, имали смо смјену легитимних предсједника држава широм свијета попут лова на дивљач (посљедња и најпотреснија је ликвидација Гадафија у Либији ). Знамо и за спаљивање држава и народа на њиховој територији (послије холивудски ”опјеваног” Вијетнама, добили смо сличан хорор – филм у сопственом дворишту 1999.г.). И, кад смо већ код филма, ненадмашни Оливер Стоун дао нам је увјерљиву сугестију да је иста та (америчка спољна) политика, најпрецизније метке испалила у сопственом дворишту, у главу свог предсједника тачно прије 60 година.

Можда је баш Кенедијево убиство и перцепција америчког јавног мнења о неувјерљивости налаза Воренове комисије, најбољи доказ дихотомије између америчког ”унутрашњег раја” и оног пакла којег, с времена на вријеме, успостави америчка војна или обавјештајна сила, изван њених граница, или граница НАТО савеза. Јер, да је то једно те исто, нити би грађани САД икада изабрали предсједника који ”не воли рат” (и који је касније тражио и нашао мир у тзв. Кубанској кризи), нити би на таласу општенародне жалости за убијеним Кенедијем, у сред САД, могла настати читава култура трагања за истином, па ни овај генијални Стоунов филм, кога гледам бар једном годишње, са несмањеним одушевљењем.

Само, мотив за ово моје данашње писање није слојевита прича о америчком империјализму који, као и сваки други, има мноштво непринципијелних и злочиначких лица, него управо сагледање унутрашњег живота САД које сам формирао на основу једномјесечног боравка тамо. Знам да ми се може замјерити зашто пишем о нечему што сам тек површно разгледао? Међутим, теми приступам из легитимне перспективе пролазника и путописца а не сталног житеља.

Наиме, имао сам Божији благослов да на позив тамошњих православних парохија, обиђем десетак градова у САД, с краја на крај ове лијепе и уређене државе. Од Флориде до Сијетла. И да видим једну културу људске љубазности и сусретљивости која је, рекао бих, један степен изнад европске. Прва помисао ми је да Европа са својим вишемиленијумским искуством друштвеног живота, теже излази на крај са заоставштином сукоба и нетрпељивости, него америчка држава која је прављена ”са голе ледине” и која је искористила прилику да ресетује европске подјеле до те мјере, да данас, унутар ње мирно живе и сарађују припадници народа који на својим родним грудама још увјек међусобно ратују.

Колумбово откриће није само отворило нове мајдане сировина које ће крцкати Европљани, него и могућност да се друштвени и политички живот човјека обликује изнова, ”од нуле”. И гледајући амерички друштвени живот, човјек стиче утисак да је та могућност искоришћена. Појам ”новог свијета” (боље рећи: свјетова) не тиче се само нових физичких пространстава, него и нове свијести модерног човјека о безграничним могућностима његових истраживања и открића (како ће то оштроумно дефинисати Хана Арент у својој ”Conditio humana” ). Слика тих безграничних могућности, или бар идеала јесте и астронаутска база НАСА на Флориди. Унутар својих граница САД дјелују као успјели пројекат, бар у оној мјери колико споља остављају тужну слику блиједе копије древних империја и тиранија већих над мањима. Али, да се држим задате теме. Унутар америчких граница.

Земља реда и развијене друштвене културе. Такве и толике да су бројни наши преци и рођаци, прогнани одваде или од сиромаштва или од идеолошког једноумља, тамо нашли лијепу кору хљеба и достојанствену слободу говора и постојања. До те мјере да су не само тамо стали на сопствене ноге, него и зарадили могућност да и нама овдје помогну у обнови цркава, развоју културних пројеката и просветних дјелатности. Маниром старозавјетне античке дијаспоре која је, ма гдје се налазила од Вавилона до Александрије или Рима, помагала живот Јерусалимског храма, и ова дијаспора новозавјетног Израиља, тј. хришћанске цркве у Америци обилато је помагала опстанак духовног живота хришћана у Европи, па и овдје код нас. И све то благодарећи слободи коју пружа америчко друштво, које је и самом Његошу, по ономе што је чуо о Америци у своје предсмртне дане, била идеал слободе – како нам свједочи Љуба Ненадовић у својим ”Писмима из Италије”.

На мом путу по Америци видио сам градове украшене, између осталог, и бројним православним храмовима. Како оних Српске Православне Цркве, тако и црквама грчке, руске и других православних традиција. Све оне имају лијепа и богата имања, стечена трудом и духовном пажњом три или четири генерације европских исељеника, који су прије и рађе одвајали стредства за храм, него за сопствене куће. У Либертвилу крај Чикага, и у Џексону на сјеверу Калифорније, народ се данас сабира у црквама које чувају мошти два новија православна светитеља СПЦ, и цијелог православља, који су поријеклом са простора данашње Црне Горе: Светог Мардарија Ускоковића из Љешанске нахије и Светог Севастијана Дабовића из Боке. Њихови животи, мисионарски рад и култ који је настао око њиховог спомена посљедњих година, свједоче колико је Америка земља Божије ријечи, ништа мање него традиционалне библијске земље Европе, Африке и Азије. Та истина се данас најљепше види у животу и раду велељепног православног манастира Светог Антонија у близини Финикса међу кактусима и пустињским предјелима Аризоне. Бог ме удостојио да видим ту монашку обитељ, а сазнао сам да их има још 20- так широм САД и Канаде.

Није ме оставила равнодушним ни протестантска хришћанска цивилизација која се види на сваком углу америчких урбаних средина. Безброј цркава евангелистичких, методистичких, баптистичких… али и велики број убијеђених хришћана без одређене деноминације, конзервативних свејтоназора који читају и тумаче Библију, који брину о томе ”куда иде овај свијет” и моле се Богу искрено и са љубављу. Стекао сам утисак да су поред свих јасних разлика између њиховог и мог доживљаја духовног живота, они заслужни за једну ствар којој се дивим. А то је људски лик и топлина односа лица које срећеш од улице, преко јавних институција до трговина и саобраћајних раскршћа.

Гдје год да се задесиш, и куд год да си пошао, сусрешће те љубазно лице трговца, службеника или пролазника, који те искрено пита шта ти треба и како ти може помоћи? Поред тога, сваки од њих ти жели угодан остатак дана и готово неизоставно ”Божију помоћ и благослов”. Конобар те нуди пићем које ће свакако да наплати (да ти га прода), али то ради интонацијом која одаје бригу јеси ли жедан и шта би теби највише пријало да попијеш, а не оним начином који у први план ставља трговину. Не кажем, имамо и ми љубазних угоститеља, али ово о чему причам никада нијесам видио у Европи. Е сад, неки људи са којима сам ово коментарисао (и тамо и овдје) истичу како је то ”све вјештачки и неискрено” и како ”они то раде на силу”. Прво, дојадила ми је ова европска искреност која ти сваку муку сручи у лице, већ при првом сусрету (о нечем сличном говори Његош капетану америчког брода усидреном у Напуљу), а друго: па чак и ако је ”на силу” и ако је та љубазност ”службена”, то само говори о општем друштвеном труду да свима буде лијепо. Управо је то одлика културе и цивилизованости, да ”на силу” радиш против сопствене и урођене мрзовољности и љености. Како рече један тамошњи српски поп: све то што се упорно и континуирано ради ”на силу”, ако је добро и корисно, постаће временом дио природе и искреног опхођења. А љубазност јесте и добра и корисна.

Сваку моју комуникацију са непознатим људима у Америци (службеником на аеродрому, касирком, продавачем на пумпи) завршавао сам са ријечима ”Бог те благословио”! И увјек и свуда добијао сам одговор ”Бог и тебе благословио, оче”. Осјећао сам се као код куће, или као у оној Црној Гори од прије педесетак или сто година када су се људи овдје једни другима обраћали са ”Помага Бог” – ”Бог ти помога”. Послије су нам објаснили да је то нешто заостало и да морамо да се понашамо модерно, у складу са западним вриједностима. Кад тамо, баш на Западу, посвуда оно чега се ми овдје са неким нецивилизованим презиром одричемо.

Има ова америчка друштвена љепота своју високу, превисоку цијену, претходног уништења цивилизације старосједиоца, такозваних индијанских племена, који су данас сведени на резервате и на један врло тежак живот. Остали су бројни топоними у именима градова, језера и савезних држава, и различита административна рјешења која давне дошљаке из Европе подсјећају да живе на земљи коју су преотели другима.

 

 

Pin It on Pinterest

Share This