Select Page

У другу недјељу по Педесетници, 18. јуна 2023. године, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Јована Крститеља у селу Стабна у Пиви.

Прије свете Литургије, у којој је саслуживало свештенство и монаштво Епархије, Преосвећени владика је освештао иконостас, фреску Свете Софије Стабањске и свете сасуде храма.

Вјерном народу, који се, у великом броју, окупио у евхаристијском и празничном сабрању, бесједио је Епископ Методије, рекавши да је ово мјесто дивно и благословено, обасјано сунцем земаљским и небеским, после свете Литургије и евхаристијског сабрања
„Окупили смо се у овом дивном и обновљеном храму Божјем, у овом благословеном селу у Пиви. Господ, кад је ишао и проповједао васељеном, каже данашње Јеванђеље, поред Генисаретског језера, Тиверијатског или Галилејског, како га све зову, па и морем га називају иако је само десетак километара са двадесет пространо. Народ је, тискајући се око Њега, слушао Његову проповјед, а Он, видјевши неке двије лађе које су дошле уз обалу, послије неуспјешног риболова, у току ноћи, јер су им лађе биле празне, испирали су мреже и крпили их. Ушавши у ту једну лађу, Он сједе да би ту био видљивији народу којем је проповједао, а сјео је и зато што су рабини сједали кад су проповједали, јер су тиме свој ауторитет духовни показивали над оним и оним чиме су народ учили и оно о чему су проповједали“, рекао је Владика.

Кад је завршио Господ своју проповијед, збуњеним рибарима, који Га тада први пут видјеше, али и чуше шта је Он говорио и такло их се у срце, Он им, навео је Његово Преосвештенство, каже, видјевши им лађе празне, да их отисну мало од обале и показао им мјесто гдје да баце мрежу.

„А они, пошто су неуспјешно ловили цијелу ноћ, а били су врхунски зналци свог заната и посла, чудили су се једном столару, притом и проповједнику, откуд он може да зна гдје има рибе, после њиховог неуспјешног лова. Али, због утиска који је оставио на њих и због Његовог благодатног присуства, они су, ипак, из неког разлога, имали повјерења у оно што им је рекао и отиснули су лађе тамо гдје је рекао, бацили мреже и оне су препуне биле рибе, тако да су се цијепале мреже, вадећи их у чамце“.

„Тада Петар, кад је видио јасан Божји знак и прст Божји и присуство Његово, пао је на кољена и урадио је оно што једино човјек може да уради, што дубоко осјети кад осјети присуство Божје, да осјети своју грешност и недостојност. Паднувши на кољена, рекао је: Иди, Господе, од мене, ја сам грешан човјек. А Он њега устаје и говори му: Не бој се, јер од сад ћеш бити ловац људи, а не више риболовац. Тај догађај, и то чудо су гледала двојица браће Јован и Јаков, Зеведејеви, о томе говори данашње Јеванђеље, и од тог тренутка сву своју ловину, имање које су имали и те своје барке и своје породице су оставили јер их нису претпоставили Ономе Кога су осјетили да је дошао у њихову близину и Који их је позвао на један велики задатак и велико дјело које им је предстојало“, бесједио је Његово Преосвештенство.

Додао је да исто тако и ова земља и овај храм гдје обитава сами Бог, гдје они који су овдје вјековима живјели свједочили су својим животом да осјећају дубоко Његову близину и Његово присуство.

„Осјећали су и своју грешност, били су смирени због тога, ишли кротко за Њим, а кад су долазила времена исповједали су Га, и страдали су због имена Његовог. Ово мјесто је освештано и њиховом жртвом и крвљу мученичком и невино побијених људи, дјеце овдје, у свим временима, и у Другом свјетском рату и они се, на овој планети рата, никада неће завршити све до другог и славног доласка Христовог“.

„Ово је света земља, натопљена мученичком крвљу оних који су сљедовали за Христом. Ово је свето мјесто, а јасан знак да је неко дубоко осјетио близину Божју јесте што осјећа своју грешност и недостојност. Као што је јасан знак да је неко далеко од Бога ако себе велича и мисли да је нешто велико, уздиже се у својој охолости над другим људима. То је јасан знак његовог дубоког неосјећања Божјег присуства овдје на земљи, међу нама“, поучавао је Владика Методије, наводећи да ће се ово дивно сабрање наставити у вјекове вјекова, а завршити, ако Бог да, у вјечном Царству Божјем заједно са свима који су овдје живјели из рода нашег и страдали.

„Богу нашем Коме ћемо лице гледати лицем к лицу, тада, ако Бог да, у тај последњи дан васкрсења општег, нека је слава са Његовим Оцем и Духом Светим Који све преиспуњава, прожима и облагодаћује и спасава душе наше. Ова дивна и обновљена светиња, обнављали су је људи, свако на свој начин, и у прилици у каквој је био, и по могућностима какве му је Бог дао, и какве је осјетио, и жртве које су на разне начине, овдје људи себе уложили да би се ова светиња обновила.

„Има неких, а то су, хвала Богу, овдје траје већ дуги низ година, народни прваци из Општине Плужине, који су увијек били уз свој народ, а од прије неколико година и из других општина локалне управе су пришле свом народу, па су ту руководства из других општина који су дошли и на разне начине помогли обнову ове светиње“, истакао је Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије.

Овом приликом су епархијском граматом одликовани они који су се највише истакли: Марко Ковачевић, предсједник Општине Никшић, Слободан Делић, предсједник Општине Плужине, Милован Голубовић и Јанко Продановић са породицом, из Плужина.

Заједничарење је настављено уз трепзу братске љубави.

Извор: Епархија.ме

Pin It on Pinterest

Share This