Недеља 1. по Духовима
Мт. 10, 32-33,37-38
Мт. 19,27-30
Вкусите и видите јако благ Господ, блажен муж, иже уповајет нањ (Пс. 33,8).
Често нам се намеће искушење предубеђења, предрасуде, шта људи мисле о нама. Како они просуђују о нашем животу? Зато смо праћени бојазнима шта ће људи рећи о нама. Неки ће одобравати наш начин живота, а неки ће нас осуђивати. На пример, клерикалци и формалисти рећи ће да наша црквена заједница Светог Трифуна у Београду није ваљана са црквеноправне стране.
Није ни парохијска, а ни манастирска, већ је позноранохришћанска. Збег смо између два гоњења. Неки ће одобрити, а неки ће нас осудити. У данашњем еванђелском одломку се вели да ништа не чинимо због притиска који на нас врше други људи. Господ нас храбри да о Њему слободно и јавно говоримо, те и да сведочимо без обзира на то шта ће мислити људи. Соколи нас Господ да се не бојимо и да не страхујемо, јер Отац наш Небески види и прозире срца сваког човека. Господ нам казује пример Божјег старања о птицама. Дакле, све што се збива са птицама Бог зна, па како не би знао шта ми преживљавамо и пролазимо кроз живот, будући да смо ми Његова деца. Отац наш небески сазире све наше радости, све наше жалости, све наше бриге, проблеме и искушења и учиниће све неопходно, па и насушно само да нас ништа не отуђи од Њега, који јесте Божје Царство, а ми смо у Њему цареви/свештеници, односно царице/свештенице. Ми, дакле, имамо поверења у Господа и чинимо само оно што Он благосиља и одобрава. Залутаћемо, пропашћемо испод себе самих ако својеглаво водимо свој живот. Ако смо сами себи духовници, учитељи. Залутаћемо као пиле у кучине, што каже народ. Поверимо све наше зебње, сва наша страховања или како то кажу психотерапеути: сву своју анксиозност и панику (фр. panique, изненадни пад дух-душевне усправности) Богу, и не бојмо се. Не бојмо се, већ се одважимо увек за Божју, а никада за Богу непријатељску ствар. Храбро бирајмо мир и радост, па и грабимо благодат која следује свима који следе Христа. Чувајмо се заблуде да је на овом свету све одвратно, горе од лошег, ружно, па и гадно. Клонимо се смутње да на овом свету ништа није добро/лепо, те да смо ми хришћани осуђени на ношење свог крста и да је у реду да патимо. Не, браћо и сестре, не смућујмо се том духовном заслепљеношћу, не потамњујмо наш дух-душевни састав и не замагљујмо дивно васкресењско радованије на које смо позвани. Ако смо заиста Христови, имамо и спремност за свој крст, можемо поднети брачну или монашку жртву. Питање светог апостола Петра је и наше: „Ево, ми смо оставили све и за тобом пошли; што ће дакле, нама бити?“ (Мт. 19, 27).
Наша одрицања од земаљских веза из љубави према божанском и духовном су сношљива. Чин жртве у Старом завету иконизује човеково признање Божје свемоћи. Жртвовање живота у мучеништву је свето само ако је реч о жртвовању пропадљивог живота да би се посведочио вечни. Жртвовање никада не значи осакаћење дух-душевне природе. Хришћанска жртва не подразумева да будемо уцвељени и у јаду, него значи одрицање од свега онога што нас онемогућава да служимо Богу, па и да се Бог прослави у нашим животима. А то значи живети за вечност, а не за пролазност, за насладе овог света.
Господ узима и носи сваку нашу жртву, свако наше одрицање због Његовог Имена и памти нас, умножава жртве и враћа нам стоструко. Он зато излива обиље Своје љубави и благослова на нас. Ако желимо да сви будемо богоугодни, данас се зауставимо под Њговим погледом и у Њему ћемо наћи љубав, извор и сва образлагања за наш хришћански живот.
