Човек који прича, пише и плаче
Песник не може себе лагати
Синоћ је у порти Цркве Светог Ђорђа под Горицом одржано књижевно-културно вече на коме су представљена дјела пјесника Невена Милаковића. Низале су се књиге: Гојкова књига, Било једном, Очев шамар, Подгоричка исповијест, Љиљани, Цвијеће добра, Мајци Божијој на аманет, Вила са Кошара…
О његовом раду, надахнуто је говорио протојереј Предраг Шћепановић, архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски, присјећајући се неких људи који су оставили трага у овом граду, праћен звуцима гитаре кантаутора, Батана Кнежевића.
И док су у тишини одзвањали звуци Успаванке за Радмилу М. окупљенима у црквеној порти о духу Подгорице, града који је битисао у дјетињству и младости Староподгоричана, говорио је протојереј Предраг Шћепановић:
,,Вечерас представљамо ових шест књига као скривене кутке Невенове душе, коју је подијелио са нама и у којима васкрсавају многи заборављени ликови, мали обични људи, који су главни јунаци Невенових књига и којима је посветио своје пјесме“, поручио је отац, замоливши на самом почетку госпођу Гордану Пајовић да прочита један сегмент из Невенове књиге.
Из књиге Подгоричке исповијести професока енглеског језика у Економској школи Гордана Пајовић, прочитала је један одломак.
Услиједила је музичка пауза на гитари у извођењу кантаутора Батана Кнежевића, на стихове аутора Невена Милаковића, пјесме Фајронт.
Говорећи о међурелигијском складу којим се Подгорица поносила вијековима, поготову од Берлинског конгреса, наратор вечери, протојереј Предраг Шћепановић указује да пјесник Невен Милаковић “болује“ од једне неизлијечиве болести, која се зове носталгија за старом Подгорицом.
Отац Предраг је потом заблагодарио старешини Храма Светог Ђорђа, протојереју Мирчети Шљиванчанину што је предложио да се књижевно вече одржи у порти цркве под Горицом, јер се не може о старој Подгорици причати без светиње која већ хиљаду година окриљује град под Горицом.
,,Коријени ове приче сежу далеко у прошлост, неких 60 година уназад када је свијет изгледао другачије, био је мањи, а људи су били већи, сви су се знали и познавали, а Просветина енциклопедија је дала простор Невену – да исприча сву ту дивну галерију ликова, у којој би он о свакој породици, било исламске вјероисповијести, написао једно казивање. А доста је написао“, казао је отац, поручивши да ће неке од њих Подгорица вечито памтити.
,,Први од њих је Гојко Мартиновић, незаборавни комедиограф, хумориста, човјек који је својим говором, као да је стар хиљадама година, аутентичним – будио ону стару Подгорицу, чувајући је у својим њедрима.“
Отац је затим подсјетио на једног дивног човјека Халида Ђечевића који је дочекао Митрополита блаженог спомена Амфилохија, 1992. г. на темељима манастира Светог Апостола Марка, чије су последње капије срушене 1958. године. Дочекавши га са косовским божурима, рекао му је: ,,Гдје сте Владико, чекамо вас 50 година!“ Наратор вечери је истакао да му је посебно драго што Невен помиње у својој књизи чика Халида и његовог сина Мирсада, који је наследио његову традицију, гдје помиње и Ђаку Ђечевића, који је био спортски љекар, који је живот завршио на једној од утакмица на Цвјетном бријегу.
Неке своје мисли наратор вечери, подијелио је са присутнима, рекавши да мисли да је на Цвијетном бријегу требао да остане онај терен, такав какав је: ,,Иако сам дјете просветних радника и драго ми је да се школе граде – јер су на њима поникли и Савићевић и Мијатовић и многе велике звијезде – па кад неки странац дође у Подгорицу, можда би му било занимљиво да види гдје су то прве кораке направили ови велики фудбалери.“
И као што Невен рече, жене су одржале вјеру. Као што су код Христовог Крста остале жене, док су се мушкарци разбјежали, тако су и за вријеме комунизма у овом храму, биле углавном жене.
,, А оно што увијек желим да истакнем, када смо у обасјању овога храма је да је ово и прва школа у Подгорици; први организовани вид просвете је био 1755. године у келији једног калуђера “, истакао је отац, подсјетивши да ће бити 150 година од када је Црквена општина подгоричка писала Митрополиту црногорско-приморском Илариону (Рогановићу), да пошаље два учитеља, да би се подгоричка дјеца учила првим словима; Тако да овај храм поред тога што је хиљадугодишњи симбол старе и нове Подгорице, уједно и први просветни центар.
,,Да не заборавимо и Џони Хоџића и Ранка Вуковића из Дома омладине, али и једнога човјека који је био домар, чика Бећа Прелевића из Куча, који није нешто волио нас гимназијалце и од кога сам имао страх, јер сам стално мислио да ће прекинути наше хумористичке представе мога КУД-а Кенебек; али некако смо нашли заједнички језик. Памтим и покојног Мишка Булатовића, боксера који нас је возио. “
Ово што је Невен оволико ликова описао, само говори колико је Подгорица присутна у њему, истакао је прота, рекавши да је он од 2000. године становник Бара, али да је остао Подгоричанин, по вокацији и по убјеђењу.
,,Он је пјесник. Има апсолутни слух за поезију, а како рече Десанка Максимовић пјесници имају тај дар од Бога да живе у поднебесју и кад се спусте на земљу, недуго на њој остану – него се увијек враћају у небеске висине и свијет посматрају ведрије и љепше. И док човјек чита о подгоричким муслиманима и о том складу, каже Невен у својим књигама, ријетко су његови родитељи попили кафу, а да неко није дошао од комшија. То је било вријеме када није било друштвених мрежа и када су људи живјели једни за друге, а тим животом се могло живјети хиљаду година, како каже Јанко Веселиновић у свом роману Хајдук Станко“, бесједио је о. Предраг.
,,Мудрост архитеката који мисле да ако су обоготворили дух времена и мисле, да све што је ново, аутоматски треба да потре оно што је старо, Невен љубоморно чува, дух старе Подгорице. Ту своју носталгију лијечи стихом, пјесмом и прозом. Он није просто хладни хроничар времена једне старе Подгорице, која полако нестаје“, поручио је о. Предраг, присјећајући се неких људи које Невен није можда описао, легендарног Цица Поповића који је имао тај цикотићки дух, искричави смисао за хумор, који Невен стално истиче у својим књигама (који није хумор који вријеђа другога, него дух оног Подгоричанина, који није био спреман да се нашали на свој рачун).
,,Ово је прилика да се сјетимо и мог тренера Дима Митровића и Славка Мирочевића, економа“, рекао је отац, а у наставку нагласио да је Подгорица град који има римски водовод стар 2.000 година, да има такве старине као што је Дукља, Златица и многе друге светиње, али има и један дух… који провејава кроз пјесму Подгорице, граде од давнина, у теби живјети је милина… закључивши, да Подгорица има један васељенски дух, да свакога прима и прихвата.
Прота је затим истакао да Невена за Подгорицу вежу дивна и искрена пријатељства и док са Румије ћарлија вјетар северац, грије га љепота подгоричке душе, којој је и сам много допринио кроз скоро 55 годишње стваралаштво.
,,Зато су ове књиге које вам данас представљамо књиге којима се чува велико и скривено злато, не оно материјално, него велики огањ који говори да сјај радног стола Невена обасјава; он није добио велике награде, велика признања, а као инжињер металургије ради на барском бувљаку на коме настају ова дјела, која ће надживети Невена и мене, а остаће као сведочанство једног времена, које је прохујало. Али док је Цркве Светог Ђорђа, док је Гојка, Ксеније Цицварић и док је тог духа Халита Ђечевића и овога тајанственога храма, живјеће Подгорица као град мученик који је бомбардован 1914. и 1915. и 1941. и 1943. и 1944. године сравњен са земљом. Град који је најстрадалнији на свијету васкрсава, иако би неко желио да овај лијепи град уништи; у њему нема лијепих грађевина хотела Имеријал и многих других слика између два свјетска рата, али је остала тајанствена прича, непоновљивост у Невеновим књигама, које ће чувати од заборава“, поручио је прота Предраг Шћепановић.
Духовно посијело настављено је рецитовањем Милаковићевих песама – На путу до себе, Ђачка торба и Подгоричка у извођењу самог аутора.
Услиједила је музичка пауза са пјесмом За Љиљану, написану такође, по Невеновим стиховима.
Потом је аутор прочитао одломак из Гојкове књиге, о Гојку Мартиновићу.
Модератор вечери захвалио се пјеснику Невену Милаковићу што нас је кроз подгорички хумор и сјећање на нека давна изблиједела лица која живе у њему и нама, подстакао да напишемо и ми неку своју подгоричку исповијест.
Пјесничко вече завршено је песмом Шути, такође написану на основу ауторових стихова, у извођењу гитаристе Батана Кнежевића.
Док је пјесник Невен Милаковић потписивао своје књиге, у порти овог древног храма уприличено је пригодно послужење за присутне који су те топле јунске вечери испуњавали порту Цркве Светог Ђорђа под Горицом.
Елза Бибић
Фото/видео:Дарко Радуновић
