Андрија Радуловић је посвећеник поезије у храму којег је подигао од неколико изванредних песничких књига којима је додао и недавно објављену збирку „Откуп“ у издању Књижевног друштва Његош из Никшића.
Песник особене поетике, у овој, најновијој књизи, до краја је избрусио свој препознатљиви стил певања заснован на снажним песничким сликама, јакој метафорици, алузивности и ерудицији, религиозности и оданости културној традицији, модерности израза и благом ритму невезаног стиха, пуштајући песме да слободно дишу у простору књиге.
Иако је у основи лиричар, окренут ка сунчаним обалама живота, код Андрије Радуловића, по речима рецензента књиге Драгана Јовановића Данилова очевидна је и „окренутост ка подземним, демонским филијалама света у коме живимо. Света у којем је песник „Дрхтурио/ Међу пресудама/ Отпусним листама/ Старим рукописима/ И тапијама.
Радуловић пише о словима из којих расту крила, о перајима који блистају у облацима, о томе да је свако слово суза загледана у небо као у последњу ријеч.
Каква необичност језика и маште! Песник има будан смисао за елиптичан, спиралан и сажет песнички говор око кога се сударају смислови и противстављају значења. У овим песмама се на плодотворан начин спајају и измирују рефлексивност и висок вектор песничке осетљивости.
А оно што је најлепше је то што се све песме у збирци Откуп на један природан начин заобљују у једну органску целину.“
По речима великог Хелдерлина, оно што траје, установљују песници, чувари смисла. Тако је код Андрије Радуловића поезија врхунска мера ствари, то је оно што остаје и препознаје се у времену као у божјем огледалу.
ОНО ШТО ОПСТАЈЕ
Оно што опстаје
Су Ријечи
Ријечи које нисмо
Изрекли
Исплакали
Изјаукали
Жежене ријечи
Живе у књигама
Које нисмо
Написали
Због тога код њега, у овој књизи посебно, преовлађује тема самог певања као људског чина, питање писања поезије и вере у њу, са, поново, неизбежном асоцијацијом на чувени Хелдерлинов стих „Чему песници у оскудним временима“ ( а каква су тек ова садашња?).
Песник, у име свих савремених песника, каже у једној песми „Из Грчког бунара/ гледају ме/ Хомерове очи“. У његовом виђењу поезија је врста светог чина којег одмерава у различитим контекстима, од скрушеног и молитвеног тона до ироничних ситуација и коментара.
„Јесте/ Со и хљеб/ Ријеч јесте.“ Реч, у овом контексту бива враћена на почетно место, као што стоји у Библији да на почетку беше ријеч. . . Отуда и велика вера Андрије Радуловића у поезију и откуп главе и душе путем песничке речи.
Важно је истаћи и композицијску заокруженост књиге „Откуп“ која је разведена у пет уравнотежених деоница, дакле, веома добро скројена и избрушена у језику, као да је деценијама глачана у мирним водама а, заправо, писана је, углавном, у болници, за време тешког даха, маски и респиратора. Отуда је можда у њој и толико песничког озона којим је песник откупио своје даље дисање.
Ко би рекао да су ове песме писане у болници, под маском са кисеоником, и да су од тамног бескраја откупљиване!?записао је у поговору књизи песник Братислав Милановић, истичући да је Радуловић осведочени лирик који и овим врхунским рукопиом потврђује своје високо место у савременој књижевности.
Верујем да ће се ова књига истинске поезије, а такве су и претходне књиге, као молитвени прилог урачунати у заслугу Андрији Радуловићу, пред „Свеопштим Оцем поезије“.
Извор: Светигора 312, образник Митрополије црногорско-приморске за вјеру, културу и васпитање
