Select Page

Поводом 125 година од рођења Десанке Максимовић: Десанки у част – Телевизија Храм

Поводом годишњице рођења Десанке Максимовић (1898-1993) у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат“ први пут је јавности приказана писаћа машина на којој је велика песникиња написала неке од својих најлепших стихова, као и уникатна посвета „песнику дивне поезије“ – Петру Пајићу.

Изложене су и фотографије Десанке Максимовић које је снимио члан оснивач и легатар „Адлигата“ књижевник Љубивоје Ршумовић и до сада непозната фотографија из легата чланице оснивача „Адлигата“ професорке англистике др Илеане Чуре и Десанкине пријатељице на којој су Десанка Максимовић, Матија Бећковић и проф. Чура.

Стотину посвета исписаних Десанкином руком

Писаћа машина Десанке Максимовић у „Адлигат“ је дошла у Легату композитора Жарка Петровића (1932 – 2018), познатог по песми „Све моје јесени су тужне“, победника фестивала „Београдско пролеће“, човека који је за „Југотон“ записао и аранжирао велики број староградских песама и тако их спасао од заборава, пише Спутњик.

„У нашем фонду налази се више од стотину посвета исписаних руком Десанке Максимовић, углавном упућеним њеним колегама по перу. Одлучили смо се да овог пута прикажемо посвету једном од најбољих српских песника, који неправедно није довољно присутан у јавности, Петру Пајићу, и изборе из грађе из легата Илеане Чуре, Жарка Петровића, Љубивоја Ршумовића, зато што се ради о грађи, али и личностима које заслужују да се и о њима прича“, изјавио је Виктор Лазић, почасни председник „Адлигата“.

Све нам ђаке у Крагујевцу побише

Петар Пајић (1935-2017) један је од најзначајнијих српских песника 20. века, припада неосимболистима, а једно време је био члан жирија за награду „Десанка Максимовић“.
Био је лични пријатељ славне песникиње и са њом урадио низ интервјуа у којима она објашњава настанак „Крваве бајке“:

„Написала сам песму ‘Крвава бајка’ трећи дан после стрељања деце. Тада сам била у Београду, али удаљена из школе. Прошла сам једно јутро у Прву женску гимназију, да видим своје ученике. Бануо је пред мене један човек, коса пуна сламе, изгребан, грозан, бануо је па ни да каже ‘Помози Бог!’, ништа – него ‘Све нам ђаке у Крагујевцу побише!’…“.

Та песма је, према њеним речима, настала као оне прве љубавне песме: „Она збиља није писана, она се родила, јер је имала психичку предспрему, прво рефрен да је то било у земљи сељака. То је као алузија на то – аха, то је било у оној земљи која је разбојничка, која је сељачка, а видите то се догодило у тој земљи… Све је било у мени готово – песма се заиста родила и записана је кад сам дошла до куће. Тако сам полако заобишла четврт у којој сам становала као да носим чашу воде на длану да се не би то што се кристалише разбило. Сакрила сам код куће, хвала Богу, песму где је нико није могао да нађе. Долазили су агенти…“

Говорила је славна песникиња Петру Пајићу и о многим другим значајним периодима свог живота па му се поверила да воли живот и да зато размишља о смрти: „Ја бих много зала и о себи могла рећи, али увек се сетим Иве Андрића и његове мудрости. Говорила сам му лоше о једној његовој песми. Казао ми је: Немој, Десанка, наћи ће се други који ће то рећи“.

Задужбина Десанке Максимовић је свечаном академијом „Иза штита поезије“ и изложбом „Мој свет“ обележила 15. маја у Народној библиотеци Србије 125 година од рођења песникиње, а дан касније у Бранковини, на рођендан Десанке Максимовић, уручена је књижевна награда која носи њено име Злати Коцић за укупан допринос српској поезији, преноси Спутњик.

Изложба у Библиотеци САНУ

У част 125 година од рођења Десанке Максимовић, у пријемном холу Библиотеке САНУ је приређена камерна изложба од 17. маја до 16. јуна. Аутор изложбе је Сања Петровић.

Десанка Максимовић (1898-1993) била је српска књижевница, песникикиња и професорка Прве женске гимназије у Београду.

Бавила се и превођењем са руског, словеначког, француског и бугарског језика. За своје изузетне књижевне успехе, педагошки рад, културно и друштвено ангажовање била је награђивана високим признањима као што су: Октобарска награда Крагујевца за Крваву бајку (1963); Седмојулска награда (1964); Награда АВНОЈ-а (1970); Вукова награда (1974); Змајева награда Матице српске за 1973. годину за књигу Немам више времена (1974); Плакета САНУ за велике заслуге у стварању и ширењу песничке речи (1974); Награда за животно дело Удружења књижевника Србије (1984); Његошева награда (1984) и бројне друге награде и ордени.

Дописни члан Српске академије наука постала је 1959. године, а редовни члан Српске академије наука и уметности 1965. године.

Из збирки Библиотеке САНУ изложене су књиге поезије и прозе Десанке Максимовић међу којима су и њене прве песме објављене 1920. године у часопису Мисао, прва издања њених књига Песме (1924), Зелени витез (1930), Лудило срца (1931), Гозба на ливади (1932), Како они живе (1935), Нове песме (1936), Ослобођење Цвете Андрић (1945), Песник и завичај (1946), Отаџбина у првомајској поворци (1949), Изабране песме (1950), Отаџбино, ту сам (1951), Отворен прозор (1954), Чобанин пчела (1956), Говори тихо (1961), Чудо у пољу (1961), Тражим помиловање (1964), Празници путовања (1972), Немам више времена (1973), Летопис Перунових потомака (1976), Песме из Норвешке (1976), Снимци из Швајцарске (1978), Ничија земља (1979), Слово о љубави (1983), Међаши сећања (1983), Михољско лето (1987), Памтићу све (1988), Озон завичаја (1990), Небески разбој (1991) и Зовина свирала (1992), преводи њене поезије на енглески, немачки, француски, италијански, шпански, пољски, чешки, руски, бугарски, јерменски и кинески језик, прво и јубиларно издање Сабраних дела (1969) у седам књига поводом педесетогодишњице рада, Целокупна дела (2012) у десет књига, дигитално издање Целокупних дела (2016), Десанкини преводи Достојевског, Чехова, Балзака, Отона Жупанчича, Франца Прешерна, Бориса Дубровина и Маргарите Алигер, њена поезија објављивана у Академијиним издањима, радови и књиге о њој, две фотографије и факсимил рукописа Крваве бајке чији се оригинал чува у Архиву САНУ. Међу изложеним књигама налазe се и две са посветом ауторке академику Бранку Ћопићу, саопштила је Српска академија наука и уметности.

Фото: САНУ

 

Pin It on Pinterest

Share This