Select Page

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 30. априла 2023. године чинoм освећења новообновљеног храма Рођења Пресвете Богородице у Мркоњић Граду (Стари Храм) и светом архијерејском Литургијом.

У чину освећења храма и светој архијерејској Литургији саслуживали су преосвећена господа епископи бихаћко-петровачки г. Сергије и мохачки г. Дамаскин; архимандрити: Василије (Костић), Варнава (Дамјановић), Пајсије (Јунг), Јеротеј (Влајковић); протојереји-ставрофори Влајко Грабеж и Миладин Тешановић; протојереј Драган Видовић; јеромонах Филарет (Шарић) и јереј Дејан Мандић; протођакони Радомир Врућинић и Немања Рељић.

Кум новоосвећеног храма Рођења Пресвете Богородице у Мркоњић Граду био је мештанин г. Зоран Тегелтија, министар финансија и трезора Босне и Херцеговине са својом породицом.

По завршетку Литургије, Преосвећени епископ Сергије обратио се Његовој Светости речима:

Христос Васкрсе!

Сабрани данас, на овом мјесту, у овом светом храму и у овом граду, испуњени вјером, надом и љубављу, понављам ријечи псалмопојца Давида: „Eво дана који створи Господ да се радујемо и веселимо у њему!“

Ваша Светости, Ваше Преосвештенство, браћо свештеници, драги кумови, поштовани гости, браћо и сестре,

Постоје дани које заборавимо чим прођу, постоје они које желимо одмах заборавити. Али постоје и они које ћемо вјечно памтити. Данашњи дан је један од  оних дана који неће проћи ни када прође, нити ће га избрисати ново јутро јер ћемо радост овога дана трајно зауставити у сјећању. Зашто? Зато што је овај дан испуњен вјером, надом и љубављу јер смо дочекали Вас, Ваша Светости да заједно са Вама осветимо овај свети храм којег, обновљеног, предајемо овдашњој православној заједници на молитвену употребу. Није познато када је саграђен први православни храм овдје у Мркоњић Граду али је остало записано да је православни храм страдао у пожару 3. септембра 1883. године, када је изгорео већи дио храма. Тај храм се помиње 1882. године гдје се каже: ”До вароши постоји црква парохијална од дрвета.” Изградња овога храма започета је неколико година касније. Храм у изградњи обишао је знаменити Митрополит дабробосански Георгије Николајевић. Новоизграђени храм Рођења Пресвете Богородице у Мркоњић Граду освештао је Митрополит дабробосански Евгеније Летица 1908. године. Почетком Другог свјетског рата усташе су спалиле овај храм. Обновљен је након Другог свјетског рата а храм је освештао Епископ бањалучки  Василије Костић 1960. године. Овај свети храм страдао је и у последњем рату и у данима након његовог завршетка, док се Мркоњић Град налазио под хрватском окупацијом. Након рата је дјелимично обновљен и у  њему су се богослужења несметано вршила.

Ево, браћо и сестре, Ваша Светости, дочекали смо данас да крунишемо вишегодишњу обнову овог светога храма, да дочекамо Вас, Ваша Светости да баш са Вама подијелимо радост данашњег дана, да се заједно сабрани у Христу Господу помолимо у овом светом и новоосвећеном храму. Радује се данас вјерни народ Мркоњић Града и Епархије бихаћко-петровачке што је дочекао да угости Патријарха српског, поглавара наше Свете Цркве. Овај народ је прошао прогонство и повратак и распеће и голготу али ­­­вјера га је одржала и дала му снаге да поново са згаришта и рушевина започне нови живот. Данас је овај град у  потпуности обновљен, нема ни трага згариштима ни рушевинама. Али остали су ожиљци на души и сјећање на вријеме које се, вјерујемо, више никада неће поновити. Из муке овдашњих православних Срба и њихових жуљевитих руку и срца преданог Господу, изникла је вјера чији је плод овај обновљен храм, који ће, чврсто верујем, сабирати православне на молитву у годинама и деценијама које тек долазе. Због тога са поносом могу да кажем да је ова данашња генерација православних Срба у Мркоњић Граду положила испит вјерности и оданости својој вјери, својим прецима а прије свега и изнад свега Христу Господу, као што је рекао апостол Павле ”дишемо, мичемо се и јесмо”. Такође неизмерно смо благодарни васкрслом Христу што овај свети храм и благословени дан дочекујемо са српским Патријархом, који је нашао времена да буде данас са нама, да  нас почасти својим присуством. И због тога Ваша Светости, у име свих сабраних, исказујем Вам синовску благодарност али Вам обећавам да ћемо, док нас има, остати оно што су били наши преци, православни Срби који се неће одрећи себе и свога постојања на овом, многомученичком крвљу натопљеном али благословеном путу. Вријеме у којем живимо није нимало лако већ је испуњено страхом и стрепњом. Али, ми се уздамо у Господа да ће нам обновити срца наша као што смо и  ми обновили овај храм у којем нам је молитвено заступништво Пресвете Богородице, којој је посвећен овај свети храм, од велике важности.

Не заборавимо данас ни покојне градитеље, обновитеље, свештенослужитеље и чуваре овога светога храма у његовој прошлости јер знамо да се њихове душе данас радују у Царству небеском. Зато смо наставили оно што су они започели још у тежем времену него што је ово наше. Не заборавимо и оне који су свакако, на свој начин, помогли обнову овог Богородичиног храма јер их Пресвета Богородица неће заборавити, јер она никада никога не заборавља.  Не заборавимо ми ни мајку Христа Господа, Пресвету Богородицу да би нас њена милост пратила кроз све дане живота нашега. Вјерујући да ће данашњи дан овога обновљенога храма обновити овај  град и овај дан, свима вам неизмјерно благодарим  на свему и за све.

А Вас, Ваша Светости позивам да нас не заборавите у Вашим светим молитвама, да нам и даље долазите, да нас походите као што Вас и очекујемо у септембру мјесецу када ћете доћи, ако Бог да, да осветимо обновљени манастир Рмањ који слави 580. година. Мркоњић Град данас је испуњен радошћу и надом што је видљиво на вашим радосним лицима, на улицама овога града у чију ћемо историју бити уписани на овај свети и велики дан.  Још једампут, свима вам благодарим на данашњем дану препуном благослова.  А Вас, Ваша Светости молим да нам се обратите, да нас благословите и увијек да нам у добру долазите.

Његова Светост је обраћајући се епископу г. Сергију, свештенству, монаштву и мноштву верних истакао:

Христос Васкрсе!

Браћо и сестре, ваистину васкрсе Господ! Ваистину васкрсе и празан је гроб у који је био положен. Данас, сећајући се литургијски светих мироносица и славећи свете мироносице, ми славимо управо тај догађај. Прошле недеље смо имали Томину недељу и сећали се како су сви апостоли били благословени када им се појавио Господ после погребења. Господ се појавио као васкрсли и подарио им је мир свој. Једино апостол Тома није био присутан том приликом када је Господ дошао и није поверовао сведочењу једанаесторице: „Док не ставим руку своју на ране од клинова и не ставим прст свој на ране његове, нећу веровати.“ Када му се Господ појавио и рекао: „Ево стави прсте своје и руку своју на ране од клинова и увери се да сам ја“, тада је рекао: „Господ мој и Бог мој!“ И Господ му је упутио на први поглед благу критику, рекавши  да је поверовао зато што се уверио у материјалне доказе а да су блажени они који верују а нису видели.

У Јеванђељу од прошле недеље, Господ није критиковао Тому јер је он хтео да се увери,  јер је хтео и он да види Господа, него је критиковао начин на који је то Тома хтео да оствари. Он је хтео материјалне, видљиве и опипљиве доказе а Господ подсећа да је свако од нас много више, много шире од материјалног. Да је свако од нас духовно биће, да имамо духовне очи. А духовно око, које је дар Божији сваком човеку, јесте вера нашега срца која је тамо где се трудимо да испуњавамо заповести Божије, да иако слаби, немоћни и грешни, пуни промашаја и падова, макар желимо да устајемо из својих падова и макар желимо да испуњавамо заповести Божије. Ту се чисти наше духовно око, ту се чисти срце и наша вера по дару Божијем постаје много снажнија и шира, много богатија од оног уверења које можемо задобити кроз материјалне доказе. А ево данас, дакле, када знамо да је благословено трагати за Господом, да је исправно тражити и желети да га видимо, да га загрлимо, да нас Господ загрли, да је исправно чинити то на духовни начин по Јеванђељу, данас имамо мироносице жене, које су све биле погружене у истинску и праву веру, веру која значи поверење у Бога, не уверење у то да постоји нека виша сила тамо негде далеко од нас, која командује историјом и управља нашим животима, него поверење у Бога који је љубав. Поверење у то да, да – Он све види и све зна али нас изнад свега воли и хоће нас такве какви јесмо. Са свешћу да знамо какви јесмо и да знамо да имамо потребу за Њим баш као што су чиниле мироносице.

Никада није било једноставно веровати у Господа, у Христа. Понекад је то било и опасно. Као што је било у апостолска времена за апостоле, као што је било у историји нашег народа, као што је то можда и данас негде. Као што је то можда и некима од нас сада. Вера у Христа понекад значи огромну жртву, огроман ризик али у суштини увек је ризик јер смо позвани да се ухватимо у коштац најпре са својом гордошћу, са својим самољубљем, са својом себичношћу, са својом самозатвореношћу, са искључивошћу у односу на друге, са неспремношћу да праштамо другима, са непремношћу да иштемо опроштај од других.  И када кажемо других ту најпре мислимо на најнепосредније наше ближње. Да будемо спремни да тражимо опроштај: муж од жене, жена од мужа, да прашта муж жени и жена мужу, и онда све тако у круг. Од породице, комшилука, града једног, народа, односа међу народима. Ризик је, дакле, увек ићи за Христом, јер лакше је понекад определити се за комфор, било спољашњи – материјални, било унутрашњи. Није увек једноставно стати пред лице Божије и сведочити истину. Понекад је комфорније прећутати истину, понекад је лакше направити неки компромис а понекад је најједноставније узети све за себе. Дакле, вера јесте поверење у љубав Божију а од нас се тражи, за почетак, само то да знамо да је све у руци Божијој, да је Он љубав, да је и вера наша Његов дар и да без Њега не можемо учинити ништа. То је сасецање гордости у корену.

Када знамо да је све у Њему и од Њега, онда ћемо увек бити даривани изобилно свим благодатима и добрима од Господа, и споља и изнутра, најпре изнутра духовним даровима, а онда и споља колико је то потребно, како бисмо били, и у једном и у другом добри економи Божијих добара. Како бисмо, то што смо добили као дар, видели као могућност да ми пројавимо и своје поверење у односу на Бога али и љубав своју у односу на ближње, Мироносице су, дакле, биле испуњене вером и онда када је био највећи ризик ићи за Христом. Онда када је осуђен на смрт и распет био. Онда када су га убили они који нису могли да прихвате Бога у крајњем његовом смирењу, који су хтели Бога као војсковођу, као освајача света а да притом они буду та Божија војска. У то доба је било најтеже пратити Христа, најопасније. И то се види и међу самим апостолима. Они који су непрестано били у прилици да виде лепоту лика Христовог, лепоту лика Сина Божијег, снагу Његову, благодат Божију Духа Светога на њему, неколико пута су у страху оставили Христа. И од страха од непријатеља Христових разбежали се. А наравно, онда када је пострадао, када је страдао Господ, сви су отишли осим жена. Те исте жене које су гледале, и у најдубљој тузи, биле у подножју крста Христовог, оне су сада дошле да виде погребеног Сина Божијег, да га помажу уљем и затекле празан гроб. И на гробу анђела који седи, који је најлепше осликан у манастиру Милешеви, и који им каже: „Није овде, не бојте се. То што је празан гроб, Не бојте се, него идите и обавестите апостоле о томе да је празан гроб. Није овде, устаде.“ И ево, мироносице су биле први сведоци празног гроба – Васкрсења Сина Божијег. И Васкрсења свакога од нас заједно са Њим и у Њему. Први сведоци победе над смрћу и први благовесници те тајне. Мироносице су први апостоли пре апостола. Оне су биле и апостоли апостолима. Њих је Господ одредио – жене!  Жене које су у то доба биле потпуно презрене, не само на маргинама друштва него су биле и власништво својих мужева, мушкараца. Господ је подигао жене на ниво апостола пре апостола, да буду апостоли и самим апостолима, да оне обавесте апостоле да је Господ устао из мртвих. А то је учинио, пре свега, јер је код њих постојала најдубља, најискренија и најпотпунија посвећеност Господу.

Најдубља потреба за Господом је када трагамо за Богом. Тамо је најдубља жеља, тамо где је највећа глад за Христом, независно од тога ко смо, било у Цркви, било у друштву, било у једном народу. Тамо где постоји искрена потреба за Богом Бог се јавља. Онај који има искрену, смирену потребу, молитвом и вером бива удостојен да му се Господ јавља и он сам баш као мироносице има изнутра ту спознају, информацију, и собом и својим животом постаје апостол и благовесник тог догађаја. Браћо и сестре и ми као мироносице данас сабрани у овом храму, сабрани смо на месту где се слави и где је присутан распети и васкрсли Христос. И ми смо као мироносице и гладни и жедни Бога, гладни и жедни правде и истине Његове, љубави Његове а знамо опет да смо слаби и немоћни, да смо грешни, знамо да имамо безброј промашаја. Знамо да не можемо чак ни да се кајемо онако како би ваљало. Знамо да нисмо достојни љубави Божије али баш зато што знамо, долазимо с пуним поверењем у Његову љубав. Знамо да је Он устао из гроба због нас. И да познаје свакога од нас у потпуности, и да је са сваким у пуноћи својој и зато се уздамо увек у Његову љубав и у Његово милосрђе. То знамо и то знају и они који су зидали овај храм који смо данас осветили и показали да смо народ Божији и да смо живи. Јер као што је душа телу, тако је храм Божији једном насељу, једном селу, једном граду. И као што је човек састављен и од душе и  тела и онда кад су душа и тело заједно јесте  жив организам, живо биће, тако и једно насеље које има храм јесте живо насеље, живо биће, и као што, када нема душе када се раздвоји од тела,  тело постаје мртво, тако би и једно насеље без храма било мртво. Али ми знамо да јесмо живи, живи храмом Божијим и живи својом вером која, не само да нас је чувала кроз историју, наша православна вера нас је у потпуности обликовала, градила и изградила, да имамо свој посебан печат, да имамо свој посебан идентитет, да смо својом вером и својим даровима препознати у букету, у сазвежђу, у сазвучју свих народа Божијих под капом небеском и да само онда када смо  укорењени у својој вери, када смо свесни себе, када поштујемо себе, када волимо себе и своје, истински а не само препознајемо вредности код других, него смо способни да поштујемо и да волимо друге народе и другачије културе. Способни смо и да их поштујемо и да их примамо и да бивамо обогаћивани њима али исто тако да смо способни њих да обогаћујемо. Све то нам је дала православна вера и зато смо данас неизмерно радосни што смо осветили овај храм који је такође на крсту, који је кроз историју паљен, рушен, па опет обновљен, да бисмо се и ми долазећи у њега обнављали из дана у дан Господом нашим Христом, знајући да је Црква Христова стуб и утврђење истине. И да јој ни врата адова не могу одолети. И ма колико неко устајао на цркву Христову и ма колико наизглед рушио је за тренутак, она се из пепела диже јер  не зависи од нас, од људи, него од промисли Божије.

Ја сам данас овде са вама благодарећи благослову и љубави вашег пастира, нашега сабрата и саслужитеља у Господу владике Сергија. Благодаранм сам што сам са Вама, што смо могли да служимо Свету литургију, и знајте да је и моја, опростите што кажем тако у првом лицу једнине, љубав према вама, благодарећи Господу и његовој благодати трајна и увек толика да има довољно места за вас у моме скромном и недостојном срцу, да има увек места да макар једно сиромашно, скромно Господе помилуј за вас увек могу упутити у нади да и ви то исто чините и за моју маленкост али и за целу нашу Цркву, за сав наш народ – да сви једно будемо, да независно од тога што смо различити, никада не будемо супротстављени једни другима, него да у различитости доприносимо јединству, богатству  и снази  нашег народа. У то име и у знак сећања на данашњи дан, донели смо икону Светога Саве, нашега духовнога оца, онога који нас је једампут за свагда, одредио у историји народа, да будемо православни хришћани, православни Срби и да будемо његови православни светосавци. Донели смо икону да стоји у овом храму да се молите и ви њему али да благослов и молитве његове буду увек са свима вама и у добри и у злу. Живели, нека све Господ благослови. Христос Васкрсе!

Орденом Светог Саве II реда, одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве а на предлог Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија одликован је кум храма г. Зоран Тегелтија, за његову несебичну љубав, подршку и помоћ у обновљењу храма.

Орденом Краља Милутина, такође одлуком Светог Архијерејског Синода, а на предлог епископа Сергија одликована је Општина Мркоњић Град са целокупним руководством за које је ово високо одликовање примио г. Драган Вођевић, градоначелник.

Затим је уследила и додела осталих високих признања и захвалница додељених од стране Епархије бихаћко-петровачке установама и добротворима храма Рођења Пресвете Богородице у Мркоњић Граду који су својим залагањем и трудом учинили да храм буде довршен и спреман за освећење.

извор: СПЦ

Pin It on Pinterest

Share This