Select Page

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 23. априла 2023. године, у Томину недељу, свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве на Врачару. Саслуживао је Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан. Том приликом, патријарх Порфирије је беседио:

– Знамо да наша вера није тек обично уверење о томе да се десило нешто необично, aли да осим уверења о томе да се десило нешто необично ми немамо никакав однос према томе, као кад, на пример, узмемо неку научну чињеницу па кажемо: Верујем апсолутно у законе природе једне или друге. Међутим, то што верујем још увек не значи какав је мој однос према тим законима, да ли ме они испуњавају или сам радостан због њих или пак имам другачији став. Ми верујемо да је Господ Христос васкрсао и наша вера није неутрална. Она је жива, она је динамична. На тој вери у Његово Васкрсење заснива се читав наш живот. Уосталом Символ вере почиње речју: Верујем... И та прва реч верујем односи се на сваки следећи стих који долази: Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог. И верујем да је Христос Син Божји, да је постао човек, да је пострадао, да је распет, да је васкрсао. И у Духа Светог и у Цркву верујемо. Вера наша, дакле, јесте жива, јесте динамична, јесте – боље рећи – поверење у све оно што Господ промишља и чини за нас, за наше животе, за смисао нашег постојања, за оно што називамо спасење. Да је то баш тако, да је наша вера ишчекивање, да је наша вера чежња и стремљење, да је наша вера однос и општење, одједампут, за разлику од свих претходних стихова у Символу вере, ми у последњем стиху имамо уместо речи верујем реч чекам. Ту још интензивније потврђујемо и наглашавамо да је наша вера баш то општење, да је наша вера ишчекивање, да је наша вера стремљење, да је наша вера нешто што знамо и нешто у шта смо сигурни, да она обухвата егзистенцијални, животни став у односу на Бога и све што је око нас и у нама.

Наша вера није неутрална, него је она чекање, ишчекивање читавим својим бићем да дође Онај који је васкрсао, који је победио смрт и да васкрсне сваког човека појединачно, који већ у тајни Христовог Васкрсења реално, опипљиво учествује кроз Цркву Христову. Зато је најприродније нешто што припада људском бићу да хоће Бога, да хоће искуство заједнице са Богом, да хоће живо општење и прожимање са Њим, да хоће да Га загрли, да хоће да буде Богом загрљен.

Данашње Јеванђеље које смо чули баш о томе говори. С једне стране показује потребу за тим да опипамо Бога, да Га видимо лицем к лицу, да стојимо пред Њим, да Га гледамо и да нас гледа, да се погрузимо у Њега и да нас Он читаве, све оно што јесмо, обухвати, да нас у потпуности прожима Његова љубав и Његова благодат. Имамо данас у Јеванђељу слику у којој Господ после свог Васкрсења долази и јавља се ученицима доносећи им оно што је основно, што је базично, што је Његова суштинска не само порука, него Његов суштински дар, а то је мир, подсећајући на то да Он мир свој нама даје, да је мир дар Божји и да ма на који начин сами собом покушавали да стекнемо мир, да постигнемо мир, ако нема мира Божјег, мира као дара од Бога, биће нам узалудан труд, можда за похвалу и вредан, али биће узалудан. Да би тај мир Божји постао наша реалност, да би постао наш мир и да би се из нас ширио и успостављао око нас неопходно је да имамо живу веру у реч Христову, у све оно што Он јесте и што чини за нас, баш онако како су апостоли прихватили реч Христову. Један од апостола је био одсутан, а то је био апостол Тома. Када је чуо сведочење своје браће, својих саапостола да је Господ дошао и да им је дао мир свој, да је васкрсао из мртвих, Тома се поколебао и рекао: Док не видим ране на рукама Његовим и док не ставим руку на раме Његово нећу веровати. Наравно, свако од нас има у себи Тому и јесте Тома. Господ наравно кори Тому, не кори га због тога што је имао потребу да види Господа, да се увери да је Господ васкрсао и да је Господ Господ, него боље рећи саветује га да његов приступ није исправан. Ако хоћемо логички умом, рационално, материјалистички да видимо Господа, да разумемо Његову реч, да примимо Његов мир и да Његов мир постане наш мир онда нам Господ поручује: Остаћете лишени присуства Божјег и бићете без резултата који су вам иначе намењени, без плодова који су вам иначе намењени. Господ хоће заједницу са нама и већ нам је дао, али су потребне очи вере, потребни су други аргументи, не логички, рационални, математички, материјалистички, него је потребно да имамо веру, да имамо отворене очи наше душе, да имамо поверење у љубав Божју, у Његов промисао. Потребно је да имамо живу и динамичну веру баш онако како исповедамо у Символу вере.

И Господ се јавља и Томи да би показао да Он јесте ту са нама, али у исто време да је вера као поверење и као ишчекивање Христа, чежња за Њим, оно што је простор и разлог и услов доласка Божјег међу нас. Када је то тако онда важи и ова друга реч Христова да као што је Господ послао апостолу све да буду сведоци Његовог крста и васкрсења и свако од нас дубински знајући да је Христос наш Спаситељ постаје сведок Његов, постаје најбоља и највећа могућа потврда истине Јеванђеља Христовог.

Нека би Господ дао да нам вера буде увек жива као вера апостола и да очима свог срца и очима своје душе увек поверавамо себе Христу и будемо део Његовог крста и Његовог васкрсења. Христос васкрсе!

Извор: СПЦ

Pin It on Pinterest

Share This