Izaberite stranicu

Бесједа јеромонаха Макарија, игумана савинског, на Велику сриједу, 12. априла 2023. године, на служби Свете тајне јелеосвећења у манастиру Савина, коју је служио са свештенством Архијерејског намјесништва херцегновског, на челу са архијерејским намјесником протојерејем-ставрофором Обреном Јовановићем.

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Браћо и сестре, видјели сте малоприје, прије него што се завршила служба појурили смо да узмемо освештано уље. Управо у том покрету нашег тијела је, прије свега, покрет наше душе, за којом је тијело пошло на послушање, јер оно што ум размишља, оно што душа хоће то тијело и извршава. Свако од нас треба да се запита, посебно у оваквим ситуацијама: Зашто сам ја појурио да узмем уља прије других? Шта је то у мени што ме тјера да зграбим то уље прије свих? А дошао сам овдје пред Бога и требало би да сам дошао у покајничком расположењу, сматрајући себе грешним. Дошао сам овдје да бих примио милост од Бога, да бих ту милост од Њега и добио, јер сам дошао да Му истински тражим милост. А како да покажем да истински тражим милост од Бога? Па тако што ћу поштовати ближњег поред себе. Треба да знам да не постојим само ја. Ја да зграбим. Ја да узмем. Мене боле ноге и ја први хоћу да идем кући. Све нас овдје боле ноге, али сви трпимо, и не можемо баш сви исто ни да трпимо. Зато они који могу да истрпе више, треба да помогну слабијима да издрже. Е то је љубав у Христу. То је хришћанство. Није хришћанство да магијски јуримо за уљем, мислећи: Ако ја зграбим уље, ја ћу бити здрав. Нећеш бити здрав! Неће ти Бог дати! Џаба ти је освештано уље, неће ти Бог дати да будеш здрав све док не промијениш своје срце. Узалуд је то, вјерујте. Оволико болести и има јер се не трудимо да исправљамо своје срце, да будемо смирени људи, да волимо своје ближње.

А како ми показујемо смирење?

Тако што волимо и пазимо на људе свуда око нас, гдје год се налазмо, у породици, у цркви, у превозу, на улици, на утакмици, у школи, у болници…Свуда морамо пазити на друге да би Христос био са нама и исцјељивао нас. На овај начин, трудећи се да испуњавамо Свето јеванђеље, ми показујемо да смо истинске слуге Божије. Сам Христос каже: Ко Мене воли, он испуњава Јеванђеље. Онај који се труди да испуњава Јеванђеље он
воли Христа, а не онај који само изађе декларативно и каже: Ја волим Христа, док у исто вријеме гази преко других људи. Много пута у историји је било случајева да су појединци газили преко људи говорећи да вјерују у Христа, што је лаж и лицемјерје. Тога треба да се чувамо сви ми, и овдје данас и увијек у нашем животу јер ништа нећемо добити на силу. А оно што је најгоре од свега можемо изгубити и своју душу ако не будемо пазили на себе и свој унутарњи живот. Зато нам апостол Павле и поручује: Оно што слушамо и чему дајемо себе у послушност томе и робујемо. Дакле, ако гријеху робујемо, ако смо гријеху послушни онда је то на смрт. Ако смо послушни Христу онда је то на живот и на истинско спасење.

Зато, када сагледавамо свој живот гледајмо какве односе имамо са људима око себе и може ли уопште да нам се приђе. Блаженопочивши отац Јустин из Савине, кога се и данас многи сјећају, давао је једноставне савјете. Каже он једном човјеку: Слушај, ако тако будеш живио, неће моћи ни вилама да ти се приђе. Све је речено ко разумије. Значи да ће бити као јеж, неће моћи да му се приђе, а он је хришћанин. Такав човјек није хришћанин, нити ће бити. Такав је у реду са онима који су распели Христа на Велики петак, ту стоји, распиње Христа и виче: Распни га, јер то носи у срцу, не носи мир и не носи Христа и милост. Наш Бог је милостив и по томе познајемо је Он у нама и јесмо ли ми са Богом. Зато, ако се не отријезнимо не може нам бити боље, неће нам бити боље, може само да буде горе. Бог од нас тражи отрежњење, тако што ћемо промијенити наш став у животу, што ћемо истински да поштујемо своје ближње и да им помажемо онолико колико можемо. То је истинско хришћанство.

Данашњи примјер нам говори управо то да је свако требао да се осврне око себе. Видимо овдје доста болесних људи, који не могу да стоје, неки су дошли и на штакама. Требало је погледати њих и помислити:

– Ма ја ћу, брате, да узмем уља за тебе.

– Хоћу ли ја, сестро, да ти помогнем?

А не да мислимо само како ћемо први зграбити уље и отићи кући. Е такав је са собом данас понио камен, а не освећено уље. За њега ће оно бити камен од којег ништа неће имати. Хришћанство које морамо да живимо је живот у истинском покајању и истинској љубави, по заповијести Господњој: Љуби Господа Бога свога и љуби ближњега свога као самог себе. Ако не можемо да испуњавамо све остале Господње заповијести, треба да знамо да су и у ове двије садржане све остале. Колико се дајемо, колико помажемо и волимо ближње толико волимо и Бога. Ту нема разлике. Ако не волимо људе, не волимо ни Бога, вјерујте, то је сигурно. И не дозволите да се варамо и заваравамо, да нас ђаво заводи на танане путеве, обмањујући наш живот. Трудимо се да будемо истински хришћани, да волимо једни друге, да може да нам се приђе, прискочимо некоме у помоћ. Често испред манастира стоје људи и просе. Неко им помогне, а неко и не. Немојте да чекате да људи траже од вас, нађите ви сами људе којима треба помоћ. Окрените се око себе, има толико људи и породица којима треба помоћ, нађите ви сами такве. То је Хришћанство, по оној јеванђелској причи о милостивом Самарјанину, коју смо читали. Помозите и ви. Ми људи не можемо много да помогнемо али ако барем једног збринемо то ће бити довољно пред Богом. Тако се помаже, а не на начин да испитујемо своју савјест: Ево ти два евра или педесет центи и ја сам миран. То није ништа.

Браћо и сестре, будимо добри. Сви будимо добри. Трудимо се тако да задобијемо Христа јер нам Он даје ту доброту. Када се Бог усели у нас, Он нам даје доброту и ми постајемо бољи људи, мијењамо се и задобијамо вјечни живот и већ овдје почињемо да живимо Царством небеским. Зато сад приђите у миру. Биће уља за свакога. Ако за некога нема, додаћемо још уља, побринућемо се за свакога. Не бојте се. Кад имамо љубави међу собом зашто да се плашимо. Имамо љубави, ту су људи, помоћи се Бог кроз њих. Ми се молимо Богу да помогне, а Он нам помаже управо кроз људе.

Нека сте благословени и нека су благословени ови дани завршетка Великог поста. Долази и велико страдање у петак, Распеће Господње, а онда и Васкрсење и Христова побједа над смрћу. Треба то да доживимо и да истински, својим умом, сиђемо у ад да би схватили жртву Божију и зашто се Он распео за нас. То није привид. То је истински живот јер се и ми сараспињемо Христу, али је Он тај који је человођа нашаг спасења. Знајте и
увијек имајте на уму да је први који је ушао у рај био разбојник који се покајао на крсту. Сви ми смо управо ти разбојници. Разбојник је први ушао у рај јер се покајао и рекао Христу: Заиста си Ти Син Божији. Препознао сам да страдаш, а да немаш гријеха. Ми страдамо због гријехова, свашта смо учинили, а Ти ниси учинио никакав гријех а страдаш. А Христос му каже: Ти ћеш данас бити са Мном у рају.

И покајани разбојник први улази у рај и то је нада за нас да никад не поклекнемо у овом животу и да никад не изгубимо наду. Много се самоубистава дешава, људи губе наду, немају вјере. Треба да знамо да нас Христос никад неће оставити. Никад! Можемо само ми Њега да оставимо, нажалост.

Христос нас никад неће оставити, јер је Он само Љубав и ништа друго. То је та љубав коју и ми треба да доживимо, присвојимо, усвојимо, да уђе у нас а то ћемо посвједочити својим односом према ближњима.

Нека сте благословени и нека вам ова Света служба буде на спасење.

Транскрипт: Слободанка Грдинић

Pin It on Pinterest

Share This