Izaberite stranicu

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 8. априла 2023. године, у Лазареву суботу, свету Литургију у храму Светих Кирила и Методија у Љибљани током које је рукоположио протођакона Митра Танасића у свештени чин презвитера. Том приликом, патријарх Порфирије је беседио:

– У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, радујем се да сам данас са вама овде у Љубљани, нарочито на данашњи дан када славимо Четвородневног Лазара, када славимо успомену на Васкрсење Лазарево после четвородневног сна, како вели Јеванђеље. Чули смо причу о томе како се Лазар упокојио, о томе колико су тужне биле његове сестре и сродници, о томе на који начин га је Господ подигао из смрти, о томе да је Господ имао посебан однос према Лазару и његовим сестрама. Ова прича је толико слојевита, богата и толико потресна да можемо да издвојимо више момената по којима бисмо онда могли не само да разговарамо, него у које бисмо могли и да се удубљујемо и да кроз њих откривамо смисао своје вере, православне, хришћанске, смисао Јеванђеља Христовог, али и смисао нашег постојања.

Ја бих за ову прилику указао на два момента која треба да имамо на уму у овој причи из Јеванђеља и који имају нераскидиву везу са нашим животима и могу бити смерница у нашим животима у свету који је бременит, мало је рећи, искушењима; у свету у којем силе таме, силе зла, хоће, а мисле и да могу, да надвладају силу љубави Божје, силу живота; у свету у коме силе таме и силе зла, силе отпале од Бога, хоће за црно да кажу да је бело и обрнуто, хоће за таму да кажу да је светлост и обрнуто; хтели би истину да замене у лажи, а лажи да прогласе истином; једном речју, у свету у којем многе мрачне силе хоће да буду Бог уместо Бога, а од нас хоће да се клањамо лажном Богу и да славимо лажног Бога, да се одрекнемо Христа, Његовог крста и Његовог Јеванђеља. Господ Христос и Његова Јеванђеља су једина мера, једино мерило, једини параметар и једина смерница у нашим животима. То је једини могући наш темељ. Једино је могуће да када су Господ и Јеванђеље Његово на првом месту у нашим животима све остало дође на одговарајуће место.

Ево, у данашњој причи имамо потресну слику. Умро је пријатељ Исусов, умро је брат пријатељица Исусових, брат Марте и Марије. До Њега долази глас о томе и туга сестара и Господ одлучује да иде не само да изрази саучешће тужнима, иде не само да буде присутан на сахрани или да посети гроб, него иде да пробуди Лазара на велико запрепашћење својих ученика који када су чули реч о томе нису могли да верују. И ево, стиже Господ у место у којем је живео Лазар и сусреће најпре његову сестру Марту и она изговара једну веома важну реченицу које треба не само да се сећамо него да нам она буде садржај нашег живота, а то је: Да си Ти био овде он не би умро. На први поглед то може бити обична реченица, неко може помислити да је Господ био тамо помогао би некако да се продужи живот Лазарев. То засигурно јесте смисао и садржај ове реченице, али испод овог површног првог слоја смисла и садржаја о констатацијама открива се истина да је Христос био присутан ту не би било смрти, тј. тамо где је Христос – ту нема смрти. Када је Господ присутан без обзира на све мене и промене, па чак и на биолошке фазе и промене у нашем животу, преласка из једног облика у друге облике, тамо где је Господ нема смрти. То сам Господ потврђује Марти одговорајући јој: Твој брат ће васкрснути. И ја сам живот и васкрсење. Ко верује у мене и умре живеће. Да ли верујеш да је то тако? Наравно, она одговара да верује. Дакле, Господ који је васкрсење и који је живот, који је изнад времена и простора, а уоквирио је себе, уобличио је себе, ограничио је себе, описао је себе овде међу нама у историји да бисмо ми могли да разумемо вером пре свега ту истину да тамо где је Господ ту је живот и да Господ јесте свуда и на сваком месту, али активно, практично, дејствено Он је тамо где има вере. Каже: Онај који верује у мене и ако умре живеће. Тамо где постоји жива и делотворна вера у Христа, вера која хоће да буде практична, вера која хоће да се преточи у дело, ту је Господ, ту нема смрти. Међутим, тамо где Га људи не препознају и где нема вере као простора у којем се пројављује благодат Његова Он остаје непознат, Он остаје без дејства у душама у срцима оних људи који немају вере. Иако их воли једнако као сваког човека, јер због сваког је дошао у свет, узео грехе читавог света и свакога човека, распео се и васкрсао, победио смрт ради сваког и због свакога и свакоме дао могућност да његова душа буде простор активног деловања благодати Божје, видљивог присуства Божјег, али потребна је вера. И Марта вели да верује у то да је Господ и живот и васкрсење и исповеда да верује да зна да онај који верује када умре живеће. Међутим, неколико тренутака касније када одлазе на гроб и када Господ заповеда да се гроб отвори, она одједампут као да је заборавила на ову претходну реченицу вели: Већ четири дана је мртав. И заудара. Онда је Господ подсећа: Зар ниси рекла да верујеш. Заправо Марта је једна од нас, сви смо ми Марта и Марија. Сви смо ми и леви и десни разбојник од Христа, и разбојник који је распет лево од Њега и онај десно од Њега. Сви смо ми већ спасени, али то треба да учинимо реалношћу свог живота. То од нас зависи. Ми често говоримо да верујемо и сам декор вере је присутан у нашем животу. Све што говори Јеванђеље нас изражава. Ми често кажемо: Да, Јеванђеље је наш програм живота. Ми верујемо. Међутим, неретко то остаје само на вербалном нивоу, неретко у свом практичном животу када наиђу искушења, када се нађемо на крсту, уместо да свој крст уденемо у крст Христов, да свој крст учинимо крстом Христовим, тј. да препознамо да није случајно што нам је Господ послао крст, ово или оно искушење, да није то случајно него да треба да баш због тога што знамо да није случајно и да све што је у нашем животу јесте израз љубави Његове треба с поверењем да отворимо могућност да Он са нама, уз нас и уместо нас носи наш крст. Треба да покажемо поверење у Христа, у љубав Његову, промисао Његову. Ми често то заборављамо и када наиђу искушења мислимо да можемо својом памећу, својом логиком, својим способностима, понекад својом силом решити било који проблем, а Јеванђеље јасно каже да ниједан педаљ своме расту не можемо додати, а и свака влас у нашој глави је избројана. Без Христа који је алфа и омега, који је живот и васкрсење, не можемо учинити ништа. У Његовом крсту већ се садржи тајна васкрсења, тајна победе, што значи да ако наш крст учинимо Његовим ми смо већ сад и овде победили. Неретко када наиђу искушења ми тражимо решења на разним странама од најбаналнијих, опростите на изразу што ћу рећи, глупих, да идемо код видовњака, код врачара, али на крају крајева и код оних који заиста имају некакве способности да можда могу наћи решења наших проблема. Међутим, када исцрпимо све могућности, ако не нађемо решење, ми се тек онда сетимо молитве, сетимо се Христа, тек онда проради наша вера. Требало би да буде обрнуто. Када тражимо решење, на пример за наше телесне болести, легитимно је да се обраћамо лекару. Међутим, Оци кажу: Да, треба питати лекаре, слушати њихове савете, користити њихове услуге, али молити се претходно Богу да буде воља Божја а да Бог онда води и ум лекара и да нас води ка остварењу воље Божје, ако је то исцељење да буде тако, а ако није да буде воља Божја.

У таквој перспективи све се мења. Што важи за појединца важи и за народ. И данас као народ имамо разна искушења. И многи наравно осећајући дубинску бригу у тим искушењима хоће сад и одмах да реше проблем, али опет искључиво и само људским средствима и људском логиком заборављајући да ако Господ не чува град он се не може сачувати, другим речима, заборављајући да је вера темељ ангажмана и све оно што из вере проистиче, и  молитва и покајање. Замислите једну заједницу, ево нас овде сабране, да паднемо на колена на молитву у покајању и да Бога молимо да буде са нама и у нама. Каква би то сила и снага била! То би била сила и снага која преображава свет, а камоли решава проблеме који људи стварају. Дакле, Господ позива на веру сестре Марту и Марију и наравно дошавши на гроб заплакао се, својим сузама показујући да је нормално да човек плаче над смрћу, јер није природно да смрт буде садржај нашег живота. Смрт не припада нашим животима, а ми смрт чинимо својим садржајем, својом једином реалношћу, перспективом и контекстом онда када нам вера није корен, када вера није оно што уобличава наш живот и што постаје не само контекст него садржај, смерница, а тај садржај и те смернице јесу једини проводници који не низводе благодат Божју у нас и међу нас.

Радујем се што смо данас овде сабрали. Ево, сутра су Цвети. И то нам је блиско да се одушевљавамо и да се разочаравамо, очаравамо се и разочаравамо. То показује незрелог човека и незрели народ. То показује оно о чему смо малопре говорили, да нема вере као чврстог корена који нас чини да смо потпуни реалисти. Народ је дочекао Христа кад је ушао у Јерусалим са радошћу, а врло брзо је после онога Осана! викао Распни га! зато што је у Христу видео оно што је он хтео. И ми често хоћемо Јеванђеље, хоћемо Христа или хоћемо православље али само онда када се уклапа у нашу логику, у нашу памет. Треба да је обрнуто. Треба да своју памет и своју логику усклађујемо са оним што је Божје, са оним што је православно и хришћански.

Ево, улазимо у Велику недељу да бисмо на крају дочекали оно што је разрешење свих питања, тајни и мука, што је победа над сваком нашом слабошћу и нашим непријатељима, а то је Васкрсење Христово. Нека Бог да да остатак поста прође у молитви у радости. У радости да дочекамо Васкрсење Христово и да Бог да да се што чешће виђамо, али и кад се не виђамо да будемо једно у молитви, у љубави, у вери и у врлини. Наравно, радујем се, а верујем и ви, што смо данас рукоположили оца Митра за свештеника. Дуго је био ђакон, сада је остало упражњено место за ђакона. Ја се надам да ће се појавити неко на кога ћемо моћи да ставимо руке, а волео бих да то буде неко ко је, ако је могуће, растао и одрастао овде у Словенији и да може да има непосреднији и једноставнији контакт у односу са свим људима који живе у овој дивној земљи која показује гостопримство и гостољубље у односу на наш народ, Ми не остајмо дужни, него се трудимо да будемо и достојни и вредни људи, тј. грађани који пружају исто онолико колико пружају други људи са свешћу и сигурношћу да све што припада другим људима припада и нама. Нека вас Господ благослови! Потрудићемо се да пошаљемо неког епископа да буде за Васкрс овде са вама, а ми се видимо што пре. Живели!

Извор: СПЦ

Pin It on Pinterest

Share This