У организацији Удружења књижара и издавача Црне Горе у уторак, 4. априла, у крипти подгоричког Саборног храма Христовог васкрсења одржана је комеморација истакнутом ликовном умјетнику, недавно преминулом вајару Ратку Вулановићу (1941-2023).
О животу и дјелу вајара Ратка Вулановића, који је свој печат оставио, између осталих мјеста, и на подгоричком Саборном храму, говорили су свештеник мр Предраг Шћепановић, архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски, те књижевници Радомир Уљаревић и Будимир Дубак, као и Далиборка Кнежевић, адвокат почившег Вулановића.
Поздравно слово изговорио је протојереј мр Предраг Шћепановић, архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски који је у уводном дијелу подсјетио да је бијег почившег вајара Ратка Вулановића бијег из овога свијета био бијег у исконско, онолико искрен баш колико је Ратко током читавог овоземаљског живота трагао за исконским и истинитим:
,,Човјек чијих се сјени, лика и дјела данас сјећамо је представник оне генерације процвата самоуправљања, труманових јаја и млијека у праху и времена када је Бог био само у црквама, манастирима и фудбалским утакмицама, све друго је било намјештено. А његов бијег из овога свијета био је бијег у исконско, у камен, у природу и њему је камен проговорио и открио му тајне онолико искрено и жарко колико је Ратко током читавог овоземаљског живота трагао”.
,,Једна од ријетких фигура, као да је изашао из неких прошлих вјекова, прошао је овим Саборним храмом и био један од његових неимара. Када човјек данас дође у Саборни храм и када се диви мегалитима, можда и не схвата главну Раткову идеју мегалита. А то је да што је човјек ближе земљи, он је све грубљи и грубљи, а како се пење ка Небу он је све финији и финији”. – рекао је он.
Прота Предраг је нагласио да је Саборни храм Христовог Васкрсења израстао из идеја и енергија прегалачких Предрага Ристића и Ратка Вулановића:
Овај Храм је израстао из идеје архитекте Предрага Ристића и морам да кажем једног од главних неимара својом идејом, енергијом и прегнућем – Ратка Вулановића. Зато ће његово име бити уписано златним словима у љетопису овога Светога Храма. Када су великог народног барда Радована Бећировића Требјешког питали која је пјесма најбоља, Радован је рекао: ,,Она која надживи свога аутора”. Његово дјело остаће да живи док год буде Саборног храма, док год буде мегалита, сјећаће нас на веселог драгог човјека, великог умјетника, на коме се обистинила она јеванђелска истина да је тешко бити пророк са чашћу на својој постојбини”.
Након протојереја Предрага Шћепановића ријеч је узео господин Будимир Дубак који је истакао да је Ратко Вулановић од многих највећих ауторитета сматран за можда највећег живог вајара свијета:
,,Ратко Вулановић је јавно од многих највећих ауторитета наше ликовне умјетности, књижевности сматран за можда највећег живог вајара свијета”.
,,Ратко Вулановић имајући сва та признања и славу, уважавања од колега пријатеља, јавности, стручне критике ипак је одлучио да се врсти у његову родну Црну Гору у његов Никшић и да ту своју највећу креативну снагу испољи. У Црној Гори, у Никшићу је тек проговорио Ратков епски невиђени дар, ту је он проговорио језиком каквим нико никад није проговорио ни у домаћем али ни у светском вајарству”. – рекао је он.
Господин Дубак је подсјетио и на ријечи актуелног Патријарха московског и све Русије г. Кирила да је Храм Христовог Васкрсења у Подгорици украс васељене управо и због дјела Ратка Вулановића:
,,Послије 15 година свог рада и уграђивања у Храм Васкрсења у Подгорици гдје уградио последњи грам енергије и снаге и знања због чега се овоме Храму диви цијели свијет. Само кад Патријарх Руски г. Кирил био овдје на освећењу Саборног храма, рекао је да је Храм Христовог Васкрсења у Подгорици украс васељене. А Митрополит Амфилохије блаженопочивши, он је тјешио Ратка Вулановића послије рушења Каменог Града, говорећи му: ,,Ратко, немој да си тужан, ти трајно остајеш, ти си код Господа задобио своје мјесто, ти си уградио себе у непоновљиви Храм Христовог Васкрсења у Подгорици. То је заиста била његова велика утјеха”.
,,Он је последњих десетак година свог живота, морам да кажем био прилично изморен, истрошен, исцрпљен од великог труда и рада који је уложио. На моје питање да ли зна колико је извајао скулптура, он је одговорио да је извајао између десет до петнаест хиљада, можда и више. Не постоји на свијету такав опус, од таквог обима и вриједности данас у модерној умјетности свијета”. – закључио је господин Будимир Дубак.
Далиборка Кнежевић, адвокат почившег Ратка Вулановића се осврнула на дане симболизма када је одабрала једну специфичну Вулановићеву фотографију која ће доцније како она закључује, испоставити се најава Ратковог умјетничког страдања у времену у којем је живио и страдао:
,,Између више фотографија Ратка Вулановића одабрала сам једну која је мени посебно привукла пажњу, а то је фотографија гдје на Ратковој глави стоји бијели голуб. Сјећам се у припреми тадашњег броја часописа ,,Тренд” да су моје колеге, односно такозвана уређивачка политика биле против да буде објављена та фотографија. Инсистирала сам на њој, данас вјерујем да није била случајна. Та фотографија је најављивала Ратково умјетничко страдање у времену у којем је живио и стварао али, зарад вјечног”.
Она је истакла да је Ратко Вулановић у камен као вјечни материјал уклесивао своју душу, не за пролазност већ за вјечност:
,,Ратко је у камен као вјечни материјал уклесивао своју душу, уклесивао је душу не за ово вријеме, него за вјечност. Након свега што се десило и рушења Каменог Града, показало се да је био умјетник очито за неко друго вријеме које чемо вјерујем као друштво једног дана разумјети, на жалост још увијек не разумијемо”.
,,Много тога би се могло рећи о самом чину, о самом судском поступку везано за рушење Ратковог Каменог Града. Могуће да ће једног дана бити нешто детаљније писано јер пво је сигурно поступак за који се може рећи да је почетак озбиљне правне али и сваке друге борбе за умјетност у Црној Гори”. – рекла је госпођа Кнежевић.
,,Можда сам кроз своје искуство које смо прошли у судском поступку оштра у овој оцјени коју ћу рећи, али вјерујем да би и данас био срушен Камени Град. Али заиста и вјерујем да долазе нове генерације које неће рушити, које ће стварати и које ће Ратку Вулановићу на овим нашим просторима у овом материјалном свијету вратити барем нешто од његовог Каменог Града. Он је у њега уклесао себе”. – закључила је она.
Напослијетку, свима сабранима обратио се и књижевник Радомир Уљаревић који је акцентовао блиско пријатељство са почившим Вулановићем, описујући га као човјека апсолутне доброте:
,,Ратко Вулановић је био човјек апсолутне доброте, добри дух Ратка Вулановића ми и сада међу нама овдје можемо да препознамо. А мене као и Будимира Дубака за Ратка Вулановића везује пријатељство више од четрдесет година. Ратко је у својим алуминијским, каменим и дрвеним градовима конципирао космос у малом и ако највеће скулпторске композиције оне су заправо представљале само модел космичке бесконачности и његова енергија је била непојавна и неупоредива”.
Он је образложио у даљем излагању да је посебна димензија рада Ратка Вулановића одисала и жестоким и храбрим потезима у камену показујући тиме свој лирски сан о Стоунхенџу:
,,Можемо рећи да је Ратко Вулановић испунио своју судбину. Рекао би Милош Црњански ,,Испунио је своје обје судбине – Ону која му је досуђена и ону за коју се могао договарати са боговима”. Маестро никшићког Стоунхенџа желио је да нам покаже жестоким и храбрим потезима у камену свој лирски сан о Стоунхенџу”.
Ратко Вулановић је у свом Каменом Граду реализовао камену успаванку Стевана Раичковића, он је прије тога у оним малим скулптурама оне белутле Васка Попе оживио и пустио их у свијет. Сада ти белутци подржавају Попине пјесме ослањајући се на њих. Ту симбиозу, такав амалгам поезије скулптуре који је практиковао и пронашао Ратко Вулановић од самог почетка па све до краја тешко да ће ико икада поновити”. – закључио је књижевник Радомир Уљаревић.
Ратко Вулановић jе рођен у селу Лаз код Никшића, 16. маjа 1941. године, а преминуо је 23. марта ове године. Осмогодишњу школу завршио jе у Никшићу. Године 1959. уписуjе Умjетничку школу у Херцег Новом коjу напушта 1963. да би уписао Академиjу ликовних уметности у Београду гдjе и дипломира 1968. године. Постдипломске студиjе завршава 1971. године.
Након дужег одсуствовања из родног града, и успјеха, у Никшић се враћа 1992. године и ту започиње своj “Камени град”, који је дуги низ година био амблем града под Требјесом, а до краја Вулановићевог живота и његово не само умјетничко дјело, већ и животни испит. “Камени град” који је стајао код никшићког Музеја – Дворца краља Николе уклоњен је 2008. године. Вулановић jе тада покренуо тужбу да се рад врати на првобитну локациjу. Процес ни до данас ниjе био окончан. “Камени град” jе завршио на платоу Техно базе на Капином Пољу.
Вулановић се поред вајарства бавио и сликарством.
Борис Мусић