Select Page

Јеремија и Атанасије – два пророка есхатолошке наде
О. Владислав Топаловић

(Ријеч на приказу књиге Владике Атанасија, Од Омеге до Алфе – повратак есхатолошкој перспективи Хришћанства, у Требињу 10. марта 2023. године)

Вечерас ћемо представити књигу „Од Омеге до Алфе – повратак есхатолошкој перспективи хришћанства“, која је, у ствари, скуп радова блаженопочившег епископа Атанасија, а које је приредио владика западноамерички Максим Васиљевић.

Навешћу опште карактеристике садржаја ове књиге које и приређивач наводи у Предговору. Ријеч је, наиме, о два предавања, једном есеју и једној студији. Све је то подијељено у пет тематских цјелина : 1. Хришћанска есхатологија (први дио); 2. Хришћанска есхатологија – други дио; 3. Есхатолошко у нашем свакодневном животу; 4. Есхатолошки карактер Цркве; 5. Есхатологија у савременој православној теологији. Прва четири текста су предавања или реферати одржани у Београду, Лондону, Америци… Посљедњи текст је посвећен богословљу недавног уснулог митрополита Јована Зизјуласа.

Као што се из проширеног наслова види, основна мисао која обједињује све ове радове је сљедећа: Есхатологија даје смисао историји, а не обрнуто. Библијска, есхатолошка перспектива као критеријум откривења је мисао коју налазимо у сваком тексту ове књиге. Стога, чини ми се да је приређивач, ако је допуштено да изразимо похвалу на његов рачун, одабрао заиста одличан наслов за ову збирку. Као што видите, он гласи „Од Омеге до Алфе“. То представља парафразу, односно инверзију ријечи (реченице) из посљедње новозавјетне књиге, Књиге Откровења : „Ја сам Алфа и Омега, почетак и свршетак, први и посљедњи“ (Отк 22,30). Ова инверзија у наслову открива поенту цијеле књиге. Омега, односно свршетак, оно посљедње – даје смисао Алфи – ономе што је на почетку, у историји, али и у садашњости. Као да сугерише да „не идемо ми ка царству, већ Царство иде ка нама“.

Радови владике Атанасија који чине ову књигу настали су крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог вијека, у вријеме које можемо означити као најпродуктивније његове године. Он, у том периоду, као професор на Православном богословском факултету у Београду пише своја капитална дјела (као што је нпр. Патрологија), интензивно истражује светототачку литературу и савремену теологију, држи предавања у земљи и свијету, али не занемарује ни своју пастирску мисију тако што одржава теолошке трибине, углавном у Патријаршији, јер времена нису дозвољавала да свештена лица говоре о Богу на тадашњим звучним форумима у граду Београду. Када се већ назирао крај двовјековног атеизма модерне који је оставио духовну пустош свугдје у свијету, а нарочито код нас, ријеч „есхатологија“ било је за многе више него егзотична. Могу да претпоставим да су многи који су гледали најаве ових предавања владике Атанасија очекивали, у најмању руку, да ће на њима бити ријечи о „путовањима душе послије смрти“; и учени и неучени очекивали су живописне и узбудљиве репортаже са онога свијета или драматске приказе краја свијета. Једноставно – то се сматрало есхатологијом – науком односно граном теологије која се бави оним што нас на индивидуланом плану чека након смрти, а на колективном и универзалном – оним што чека човјечанство и свијет у будућности.

Заиста није никакво чудо то што су очекивања била таква. Појам есхатологија је, наиме, релативно нов. Настао је у оквирима лутеранског протестантизма тек у 17. вијеку. Заснива се изразу ἔσχατα („оно што је посљедње“) које налазимо само у Бен Сирах-у (Књига Исуса Сина Сирахова, 7,36), а које Вулгата преводи са novissima tua. Средњевјековни западни менталитет је заиста (у праву је владика Атанасије), свео есхатологију на један осјећај страха, пропасти, катастрофе, апокалиптичких пошасти које пријете грешницима и онима који се не кају. С друге стране, протестантизам је есхатологију поставио као средиште свога теолошког интересовања. Владика Атанасије с правом критикује протестантски концепт есхатологије који је, по њему, чисти футуризам – као нешто чему се надамо и што очекујемо, али то нема везе са тренутком у коме овдје и сада живимо. Есхатологија и историја су овдје јасно одвојене. Свакако ове примједбе владике Атанасија стоје, мада он често и симплификује ствари када представља западну теолошку мисао, нарочито ону која се тиче есхатологије. Западна протестантска мисао није баш тако монолитна; ту постоје многи аутори, многи концепти. Постоје њени главни, али и споредни токови који се некада појаве као главни, и исто тако главни токови се врло брзо пресуше. Постоје, наиме и изванредни теолози и мислиоци чији је есхатолошки концепт ако не истовјетан, онда сигурно сличан оном православном за који се владика залаже. Ипак је ова симплификација у његовом случају била разумљива и оправдана. Он пред собом има углавном публику којој је теолошка мисао, њени основни правци – у потпуности непозната. Он се обраћа генерацији људи који су школовани у образовним системима у којима је само позитивистичка мисао „имала право грађанства“. Било каква мисао о трансцендентном, било какво трагање за смислом трансценденције је одбацивано. Владика Атанасије, тада јеромонах покушава да младу београдску интелигенцију улови у мрежу трагања за Богом. Он пред собом има људе који су одгајани на етици материјалистичког погледа на свијет, на два вијека дугој култури одбацивања свега духовног. Најбољи међу њима читали су Камијевог „Странца“ или „Мит о Сизифу“ и дуго су живјели у убјеђењу да је све бесмислено, да свијет, човјек и историја немају никаквог смисла. Егзистенција је апсурд. Њихова је филозофија – филозофија апсурда. Све је изгубљено и све је осуђено на смрт која је овдје схваћена као апсолутни безнадежни крај, „Таштина над таштинама све је таштина“ како вели Проповједник.

Таквима је владика Атанасије говорио о есхатолошкој перспективи хришћанства. Он је био истински пророк. Бескомпромисно је проповиједао радосну вијест о Емануилу, о Васкрсењу, о смислу, чак и онда када није било стрпљења да се његова ријеч саслуша и уважи. Због таквог пророчког надахнућа веома је личио на најаутентичнијег старозавјетног пророка Јеремију. Вријеме у коме је живио Јеремија (пад Јерусалима, разорење храма, Вавилонско ропство) личило је на вријеме у коме је дјеловао Атанасије (пад Косова и Метохије, ратови деведесетих). Непосредно прије пада Јерусалима у Навуходоносорове руке јеврејски народ био је убијеђен да је његов цар на страни Бога, да води „мудру“ политику, да има снажну војску и поуздане савезнике и да им, стога, никакава опасност не пријети. Само је Јеремија наговјешавао пропаст, издају и ропство. Због тога је био несхваћен, оптужен за дефетизам, затваран, забрањено му је да говори. Сматрало се да Јеремија „претјерује“. Тако је било и са владиком Атанасијем. Многи су његове оштре ријечи почетком деведесетих година схватили као претјеривање, неки чак и као издају. Када је, најзад, Јерусалим након дуге опсаде пао, када је услиједило опустошење, пропаст државе, депортација народа и ропство, сви су постали очајни и „помирили су се са судбином“. Када су сви прихватили „реалност“ једино је Јеремија постао, први пут – оптимиста и, умјесто пропасти која се већ десила, пророчким говором је најављивао „Нови савез“ са Богом. Купио је, у том драматичном тренутку, њиву надомак Јерусалима – то је пророчки гест који говори да наде у живот има, наде коју су сада сви изгубили, и да ће се обновити Град и живот у њему. И владика Атанасије је, попут Јеремије „купио њиву“ – у Призрену који је за њега представљао цијелу галаксију. Он је тек тада почео тамо да живи, ради и проводи своје позне дане, чврсто вјерујући у Божија обећања и имајући наду у то да гњев Божији не стоји на крају историје.

Владика Атанасије учио нас је животом, попут Јеремије, да је сваки крај – нови почетак. Када помислите да је све изгубљено – ништа није изгубљено; тек тада свиће нови дан. Такав став према животу – то је сва његова есхатологија о којој је ријеч у овој књизи.

Извор: Епархија ЗХиП

Pin It on Pinterest

Share This