Select Page

Уз молитвено учешће Његове светости Патријарха српског г. Порфирија и Преосвећеног Епископа јегарског г. Нектарија, Његово преосвештенство Епископ новобрдски г. Иларион, викарни Епископ Његове светости, служио је 29. марта 2023. године Свету литургију пређеосвећених дарова у цркви Свете Тројице у Сремчици.

Том приликом, свештенство архијерејског намесништва београдског четвртог је приступило Светој тајни исповести. На крају богослужења беседео је Патријарх Порфирије:

– Браћо и сестре, увек се радујемо да дођемо овде у Сремчицу, у овај дивни храм, али пре свега међу вас, дивне људе Божје. Данас смо служили Литургију пређеосвећених дарова у току поста који се већ захуктао и приближава се своме циљу, празнику Васкрсења Христовог. То је празник у којем се не само сећамо великих догађаја из живота Господа нашег Исуса Христа, него и сами постајемо учесници и баштиници тих догађаја. Најважнији садржај тих догађаја јесте победа над пролазношћу, победа над смрћу, победа над грехом, победа над оним коме нека је далека лепа кућа, над непомјаником.

Пост је период када се сабирамо не само у психилошком смислу те речи, јер данас је популарно бавити се саморазвојем, самоспознајом и афирмисањем себе, али огољеног од присуства Божјег, од присуства благодати Божје, од онога што је садржај празника Васкрсења Христовог, у којем јесмо и ми учесници, судеоници. Ми, дакле, учествујемо у свему ономе што је Христос ради нас учинио, јер Он је остао један од нас да бисмо ми сви могли да постанемо Он, а већ у Њему јесмо Он и Он је ми.

Важно је да будемо део Његовог Тела и Његове Цркве, важно је да будемо на путу живота Цркве и зато је и важан пост. То је истински и прави пут. На том путу са постом је прожета и тајна покајања. Заправо пост и јесте интензиван или наглашен период покајања, не због тога што је то период у којем треба да се кајемо а сви остали периоди су периоди када не треба да се кајемо. Не, него то је само интензивнији период на који нас Црква позива да живимо у покајању, да се непрестано подсећамо да је покајање једина атмосфера која је духовна, хришћанска и јеванђељска у којој треба да живимо. Међутим, то покајање није у већ поменутом психолошком смислу те речи, не као период испаштања гриже савести, него покајања као најдубље, најинтензивније, најјеванђелскије радости, радости која није од овога света. Као кад се нађемо брат пред братом, сестра пред сестром, или брат пред сестром и обрнуто који су повезани нераскидивом љубављу и који би читав свој живот дали и све што имају за свог брата или сестру, али по слабости својој, која у својој основи увек јесте плод егоизма и самољубља, не да нам се да то пројавимо практично. Баш како каже апостол Павле: Зашто чиним оно што нећу? Хтео бих живот да ти дам, а непрестано изнутра моје острашћено, егоистично ја, самољубиво ја се испречује и недозвољава да се из мене пројави оно што заправо ја јесам према теби, према теби као свом брату или својој сестри. Међутим, сусрет лицем у лице када се нађемо све између нас као било која врста преграде пада и ја само осећам љубав према теби и ти љубав према мени. Све оно што је била препрека на путу прожимања међусобног у љубави једноставно исчезава као дим. То је дакле покајање. Покајање се може разумети само у контексту наше вере у Христа, али вере која је бескрајно поверење наше љубави у односу на Њега.

Ми немоћни и јадни често мислимо да можемо да учинимо велика дела, а најинтересантније је кад сами себе подстичемо и, немојте да замерите на изразу, сами себе ложимо како смо бранитељи, како смо чувари, како треба им скресати, треба им рећи, нека знају ко смо ми. Дакле, умислимо да смо неке величине и уживимо се у те улоге, а заправо само, што би рекли ови, билдујемо свој его још више. Наравно, прија нам кад неко каже: То! Нека си им рекао, свака част! Ти си јунак! Међутим, од вере и поверења у Христа, од онога што треба да буде оружје и оруђе које се изоштрава у најдубљој тишини, у највећој осамљености, далеко од буке и очију света, где нико не може да приступи, у клијети свога срца, тамо где је молитва и тамо где је присутан Господ, од тога најчешће нема ништа и све се своди на логику овог света. А логика овог света, видимо сами, уперена је на промоцију самољубља, својих интереса, егоизма, сваке врсте корупције, спољашње, материјалне, али још страшније унутрашње, духовне. Та духовна корупција је опасна! Та духовна корупција јесте прихватање аплауза и похвала од овог света. Да вас не замарам свим тим детаљима, јер сви то добро Духом Светим и вером својом у силу и љубав Божју знате много боље, него они који су изван храма Божјег.

Нама је покајање пут, нама је атмосфера нашег живота, амбијент у којем се осећамо комфорним, у којем се осећамо слободним, покајање као најдубља радост, као радост невечерњег Осмог дана, тиха, блага, неухватљива, радост у којој стојимо пред Господом и купамо се у благодети Његовој свесни да смо без Њега ништа а да у Њему ми ништа, нејаки и немоћни постајемо све, јер све што је Његово постаје и наше. Према томе, сви они који о нама као покајницима мисле да смо слабићи, да смо немоћни, да бежимо од реалности, једноставно у најбољем случају не познају о чему се ту ради. Не разумеју да покајање јесте наш подвиг, наш труд скромни и немоћни, али труд који у синергији и сарадњи са благодаћу Божјом има или хоће да има за резултат да се из нашег бића пројави оно што је дар Божји, да се пројави врлина, да се пројави смирење, да се пројави наша спремност да сваког човека, али пре свега оног који је поред нас, најнепосреднијег, видимо као неког без којег је наш живот незамислив, да га видимо као неког за кога смо спремни да дамо све што имамо и самог себе. То је циљ, а период покајања јесте битка и подвиг на путу ка том циљу. Најмање је важно до које ћемо тачке стићи. Важно је да то хоћемо, а све остало је у руци Божјој, у љубави Његовој.

Нека Бог да да ових неколико недеља које нас деле од празника Васкрсења Христовог сви проведемо у још интензивнијем посту, а то значи у још интензивнијем покајању, не споља, не у претераној нашој бризи да ли смо узели три капи уља више или мање. Нека свако узме онолико колико му тело може изнети или, још боље, нека свако узме онолико колико његов свештеник благослови, јер свештеничка служба је служба Христова, без обзира на то што ми понекад у њему можемо видети и логично видимо неке људске особине које нама не леже баш у ствари духовног живота. И да хоће и да неће – не по аутоматизму и немеханички, већ по слободи благодати Духа Светог – ми ћемо добити, ако смо отворени и имамо поверења у Христа, оно што је за нас најкорисније и најбоље. Дакле, да нам се не сведе пост у спољашњој бризи око врсте хране, него нека то буде само увод у бригу о нашим унутарњим покретима, покретима душе где треба да се трудимо да они буду усклађени са Јеванђељем Христовим. Тамо све пише, нема много мудровња. Отворимо Јеванђеље! Коју год страну Јеванђеља да отворимо наћи ћемо за себе одговарајући савет и смерницу. Не будимо склони – нажалост,  то је одлика, не знам како је некад било, али засигурно нашег времена – да дорађујемо Јеванђеље, да још мало допишемо нешто у јеванђељске приче које су забележили апостоли Матеј, Марко и Лука и Јован, јер биће да они ипак нису знали колико ми знамо. Нека нас Господ нас сачува од таквих искушења. То је оно што је изазов и искушење нашег времена.

Додаћу само још ово, јер није од јуче, али имао сам прилику – анегдотски ћу то испричати – да се срећем са људима које знам деценијама и не само ја, него и друга браћа, овде присутни епископи Иларион и Нектарије и разни други. Трудили смо се да будемо оно што јесмо, на шта нас је Господ позвао; у конкретним случајевима трудили смо се да разумемо проблеме оних који нам се обраћају и колико је то људски могуће да им изађемо у сусрет. Међутим, конкретна прича и случај се завршава тако што конкретна у Христу рођака или рођак, брат или сестра, каже: Знате, Ваша светости, будите увек уз народ. И ја кажем: Сестро, ја кад бих сада наступао по ономе како би требало и, не дај Боже, са позиције неке власти ја бих ти се захвалио и рекао: Изволи, изађи одавде. Јер не разумем шта то значи. Ево, сад ми овде сабрани, као да постојимо ви и ја, и сад неко некоме треба да намеће нека своја виђења и ставове, треба једни друге да обавештавамо о томе да је сада напољу сунце или да је дан. Ваљда је то природна ствар. Ми смо једно тело, један организам. Шта то значи? Очекивања и заблуде у којима ми очекујемо од Христа, а то значи од Тела Његовог и од Цркве, или очекујемо од самих себе да без вере у Христа, без поверења у Њега, без молитве, без поста, без покајања можемо ишта разумети а камоли постићи било шта у најмању руку су наивна. Очекивања те врсте у најмању руку су наивна. Зато сам претходно рекао: Само треба читати Јеванђеље, а не дорађивати Јеванђеље, правити Га по својој слици и прилици, писати ново Јеванђеље, и још горе, сликати Христа по својој слици и прилици. Као да нисмо ми створени по Његовој слици и прилици, као да Он није распет пре нас, као да Он није гоњен пре нас, као да Њега нису мрзели пре нас, као да од Њега нису очекивали пре нас да Он победи Римско царство, као да нису желели да Он донесе демократију, да не употребим ту реч у изговору који је користио Јустин Поповић. Хајде да је употребимо, он то назива демонократијом. Дакле, као да Христос није Христос и као да смо ми они фарисеји, садукеји и књижевници који од Христа очекујемо не само што су они очекивали, него још више очекујемо земаљска решења. Свети владика Николај је рекао: Ми чекамо Христа, а не боље време. Шта је то боље време? Период покајања је и васпитни педагошки период у коме треба да се враћамо себи и у којем треба опет и изнова да се враћамо Јеванђељу, да се враћамо Христу и на крају да се враћамо себи, као што већ рекох, онаквима какве нас је Христос замислио.

Нека Бог да да ми дочекамо у радости и весељу празник Васкрсења Христовог. Све ово што сам причао је подстрек да се подсетимо на чињеницу да је наш живот радост и победа све дотле док смо на крсту, јер у тајни крста се садржи и тајна Васкрсења Господњег. Живели на много година!

Извор. СПЦ

Pin It on Pinterest

Share This