Select Page

Једни смо другима на добро дати новообјављена је књига Јелене Јоргачевић Кисић, која обједињује, како се у поднаслову наводи, девет разговора о себи и свима нама, а које је ауторка водила са: мостарским Муфтијом Салемом еф. Дедовићем, Епископом диселдорфским и њемачким, а претходно захумско-херцеговачким и приморским Григоријем Дурићем, доскорашњим Надбискупом београдским и Митрополитом монсињором Станиславом Хочеваром, Муфтијом београдским Исламске заједнице Србије Мустафом еф. Јусуфспахићем, Епископом новобрдским и Викаром Патријарха српског Иларионом Лупуловићем, оснивачем ИМИЦ-а Сарајево фра Марком Оршолићем, ђаконом Браниславом Рајковићем, гвардијаном Фрањевачког самостана Светог Петра и Павла у Мостару фра Иком Скоком, и Надбискупом ријечким монсињором Матом Узинићем, некадашњим дубровачким бискупом.

Идеју ове књиге подржала је и њен је издавач Фондације Конрад Аденауер у Србији и Црној Гори, а издата је у Београду марта текуће године године. Ауторка је новинарка београдског недјељника Време, гдје се у највећој мјери бави темама везаним за религију, образовање и људска права. Објављује текстове и у другим домаћим и страним медијима. Добитница је неколико националних новинарских награда за своје чланке. Потпредсједница је борда директора Међународног удружења новинара који се баве религијом (The International Association of Religion Journalists). Завршила је Факултет политичких наука у Београду, затим мастер студије Теорије културе на истом факултету, а потом двогодишње мастер студије Религиологије на њемачком Универзитету у Ерфурту. Тренутно је на докторским студијама на Универзитету у Регенсбургу, такође у Њемачкој. Организовала је и учествовала на бројним конференцијама и дискусијама везаним за различите аспекте односа између религије, друштва и државе, као и религије и медија. Предсједница је невладине организације Форум за религију, медије и културу сећања.
У предговору поменутим разговорима, насловљеним Пут ка бољем свету, Јелена Јоргачевић Кисић између осталог пише: Цркве и верске заједнице често се представљају у црно-белим бојама – или су безгрешни браниоци националних идентитета или заостали делови друштва који се противе слободи, напретку и помирењу и чији глас у јавној сфери не треба ни да се чује. Та се слика огледа и у свођењу целокупне цркве или верске заједнице на један тон и један став, као да унутар њих не постоје различита мишљења и, на крају крајева, сасвим различити људи. … У површним и опасним тумачењима извесног броја домаћих и страних аутора, улога религије у бившој Југославији искључиво има негативан третман – да ствара или макар подстиче сукобе. Овај наратив превиђа све оне миротворне иницијативе и појединце који су улагали и улажу велике напоре да људе повежу и да (се) ране зацеле. Превиђа и дела и поруке верских представника – али и верника – који помажу Другом, аутентично живе (међурелигијски) дијалог и не мисле да је различитост извор свих зала. Напротив. Идеја ове књиге … јесте да покаже како је права вера, управо према речима једног од саговорника, вера која спаја људе. … Шта ова књига није? Није памфлет о томе зашто је дијалог добар, већ је аутентично сведочење оних који се труде да разлику направе, са свим добрим и тешким што то доноси.
 
Превод појединих поглавља ове књиге на енглеском језику, у засебном издању саме ауторке, објављен је под називом: Bridge-builders in (post)war times – guidelines on interreligious dialogue.
Бранислав Рајковић, ђакон
Представник за културу и медије
Епископије захумско-херцеговачке и приморске

Pin It on Pinterest

Share This