Select Page

У суботу 25. марта 2023. године, код храма Светих апостола Петра и Павла, у старом Градском гробљу у Никшићу, Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Методије служио је опијело истакнутом умјетнику Ратку Вулановићу.

Саслуживало је свештенство никшићког и подгоричког намјесништва, а опијелу су присуствовали чланови породице, родбина, пријатељи, колеге умјетници, грађани Никшића и других црногорских мјеста, који су дошли да се опросте од поштованог и признатог вајара и сликара Ратка Вулановића.

Преосвећени Епископ се обратио ријечима утјехе, наводећи да у овом тренутку када „пратимо нашег дивног умјетника и човјека, хришћанина, оца, брата и пријатеља драгог Ратка Вулановића свако од нас свој живот треба да испуни благословеним садржајем и смислом на шта нас ово Јеванђеље које чусмо и Господ призива“.

„Нажалост, имао сам мало времена, прилике и благослова да проведем са Ратком, али се сјећам ријетких тренутака када сам, као студет у Подгорици, док се градио храм Христовог Васкрсења, у којем смо сви, на неки начин, учествовали, срцем, љубављу и чудесном енергијом, тих 90. их година, ипак, је то било неко посебно вријеме. Сјећам се да смо срели чувеног умјетника, који се трудио и правио прве кораке у изградњи Храма и доприносио љепоти коју је после у потпуности добио. Остало ми је у сјећању оне зипе које су доношене и које нико од нас није разумио како ће оне да допринесу љепоти и естетици храма, који треба да буде најсофистициранији, најобрађенији камен да буде, он је скоро сиров доношен и уграђиван у доњу зону“.

„Митрополит га је питао како ће да испадне и да изгледа храм кад је започет на овај начин. Кажу да му је Ратко одговорио: Владико Високопреосвећени, желите ли Ви да овај Храм буде створен људским рукама или да буде рођен. Митрополит промишља шта то питање треба да значи и каже: Да буде рођен. Рекао му је тада Ратко: Како мајка зна како ће дијете бити док га не роди, пустићемо га да се на тај тајанствен начин обликује, као што се дијете обликује у утроби мајчиној, а ми ћемо га угледати кад се роди, тад ћемо видјети његову коначну форму и облик; имајте у то повјерења“, бесједио је Његово преосвештенство, додајући да Ратка испраћамо из пролазног живота на благословени пут, који је припремљен души његовој с надом на васкрсење и у живот вјечни.

„Тада ће најљепши дио његовог бића, који одлази Богу у наручје да се, ако Бог да, по васкрсењу мртвих, споји са тијелом на цијелу вјечност. Ако Бог да, да се и ми у том сабору небеском заједно с њим, наше су молитве на то упућене, саберемо око свих оних с ким смо дијелили наше дане у овом животу, трудодане, трудећи се да испунимо свој живот садржајем и смислом на који смо призвани“, казао је Епископ будимљанско-никшићки Методије.

У име породице и пријатеља од Ратка се бираним ријечима опростио књижевник Будимир Дубак, подсјећајући да су се упознали у Београду, на једној од првих умјетникових изложби скулптура, када се родила њихова блискост, која је прерастала у пријатељство и братску љубав.

„Током многих дана и ноћи разговарали смо о својим животима и стваралачким мукама и радостима. Али још више о тешким временима у којима смо живјели и судбини нашег народа. Он је у свим невољама показивао снагу, прибраност и непоколебљиву вјеру у Господа, чија доброта и бескрајна љубав чине да свагда добро царује над злом. Из те вјере је настајало и његово величанствено ликовно дјело. О Ратковим скулптурама су с дивљењем говорили најистакнутији ликовни критичари, умјетници и писци“.

„Поводом награде „Политике“ 1988. године Ратку Вулановићу за „Велики предио“ Стеван Станић је у „НИН“ – у написао да оно што није пошло за руком великом енглеском вајару Хенрију Муру, на другом крају Европе је успио Ратко Вулановић. Славни сликар Бата Михајловић је сматрао да је Ратко највећи живи вајар свијета. Можда је, на отварању једне Раткове изложбе у Београду, најбоље Матија Бећковић исказао тајну овог непоновљивог умјетника. Он каже: „Не угледајући се ни на кога осим на Творца, Вулановић је творац света који је убедљивији и више личи на себе од оног у којем живимо. И чини нам се да одувек постоји, мада га без Ратка не бисмо никад видели“, указао је Дубак.

Оцијенио је да је повратак у Црну Гору, и родни Никшић, означио прекретницу у његовом стваралаштву, када је Раткова епска снага дошла до пуног израза.

„Створио је монументалне скулптуре – градове. Од „Великог предјела“ у алуминијуму, до камене „Капије Београда“ на Ади Циганлији. Али, круна његовог вајарског подвига био је наш Стоунхенџ у родном Никшићу, ремек-дјело свјетске скулптуре, под називом „Камени град“. У исто вријеме то је била и највећа Раткова туга. Дочекао је да животно дјело, које је стварао 15 година, по налогу безумне градске власти буде срушено и претворено у гомилу“.

„Лијечио се сликарством од те дубоке ране, коју је задобио у родном граду, из којег га данас пратимо у његово село Лаз, на вјечни починак. На тим сликама је евоцирао успомене на Камени град, као успомене на свој прошли живот“.

„Наш неумрли Митрополит Амфилохије охрабривао је умјетника, чије чудесно дјело је вандалски уништено, ријечима да се Ратко трајно уградио у Саборни Храм Христовог Васкрсења у Подгорици, као његов протомајстор“, истакао је Дубак, додавши да га с поносом и тугом испраћамо, јер знамо да је Ратко, добар рат ратовао, у славу Господа, свог страдалног народа и неуништиве љепоте умјетности.

Вјечан му спомен!

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Pin It on Pinterest

Share This