Select Page

Његова светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 19. марта 2023. године Светом литургијом у манастиру Ваведења Пресвете Богородице на Сењаку. Том приликом, Патријарх Порфирије је беседио:

– У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, ми смо затворили трећу недељу Великог и Часног поста. И као што је свака реч Јеванђеља реч Божја увек и у сва времена, тако је и данашња реч коју смо чули из Јеванђеља по Марку реч Божја упућена некада апостолима и ученицима Христовим, а у истој мери и на исти начин и нама је данас упућена. Оно што је реч Божја – то је вечно, то је непроменљиво, јер је то истина, као што каже и сам израз: истина је нешто што је увек исто, што је вечно, што је апсолутно. Зато са истом пажњом којом су Свети апостоли, ученици Христови, слушали Његову реч, примали Његову реч као благослов и као закон живота, на исти начин и ми данас и овде сабрани у овом светом храму, у овој светој обитељи, али и свугде где год да се налазимо, треба да слушамо реч Божју. Зашто? Не зато што је то апстрактна реч Божја и не због тога што је та реч нешто што нам се споља намеће, него баш због тога што је то реч истине, реч спасења и реч смисла и која као таква треба да буде наш живот, правило нашег живота, правило по којем живимо. Та реч Божја, која је наше правило, не може никада да се измени без обзира на време и простор. Та реч Његова је као реч спасења надвремена. Она је вечна и не зависи од модерности и конзервативизма.

Данас нам Црква одређује да чујемо реч Христову о Његовом крсту који треба да буде наш крст. Црква најбоље, човекољубиво и познавајући човека изнутра, зна када коју реч из Јеванђеља треба да подвуче, да подцрта. Онда када се налазимо у подвигу, када се трудимо, када помало осећамо да губимо снагу, да смо исцрпљени, Црква препознаје да је најважније да разумемо пре свега шта је то крст Христов, а онда с радошћу, слободно и из дубине душе тај крст Христов учинимо својим крстом и да оно што је наш крст поверимо Христовом крсту. Господ је најпре узео наш крст, узео је наше страдање, нашу трошну природу, примио је на себе све што је наше осим греха, сваку нашу муку, свако искушење, сваку невољу. Узео је, једном речју, на себе наш крст. Тиме што је, истоветивши се са нама, истоветио се са смрћу, умро на крсту, учинио крст не само знаком својим и знаком нашим, знаком победе, него је учинио крст извором сваког смисла нашег постојања. Крст је претворио у победу, у васкрсење, у победу над сатаном, над грехом и над смрћу, а то је троједини наш непријатељ. То је оно што шиба сваког од нас појединачно, а и читав људски род. То је оно што својим силама и моћима, чак и онда када смо најврлинскији и најчеститији, не можемо да превазиђемо, не можемо да победимо, не можемо да отклонимо ту препреку која нам стоји на путу усавршавања и узрастања ка Царству Божјем.

Зато је Господ наш крст узео на себе, понео га на својим плећима на Голготу, а ми распети са Њим са Његове леве и десне стране имамо пуну слободу и могућност да се определимо да ли ћемо и ми свој крст учинити Његовим крстом, да ли ће наш крст постати камичак у мозаику крста Христовог. То зависи од тога да ли ћемо се – као она два разбојника, јер у нама постоји и један и други – определити да будемо онај разбојник који ће рећи: Сети ме се, Господе, у Царству своме. Ми смо и један и други разбојник у исто време, али потенцијално можемо бити онај који је спасен, и то први од свих, јер је свој крст учинио крстом Христовим, учинио је свој крст честицом крста Христовог. Када је, браћо и сестре, наш крст честица Христовог крста нека узме свако свој крст и пође за мном ако хоће Царство небеско, ако хоће спасење, ако хоће Царство небеско сада и овде. Господ, када каже: Нека пође за мном, не мисли на географско кретање, на промену нашег положаја из тачке А у тачку Б, не говори о месту и о времену, него говори о нашој унутарњој духовној слободи, говори о нашој вери, говори о нашем односу према њему. Узми крст свој и пођи за мном – значи: напусти логику овога света у којој лежи пре свега гордост, која преведена на једноставан језик значи: не само да ми не треба нико од људи него ни Бог ми не треба, све могу ја, ја сам центар света! У гордости је био тај камен спотицања на који су се саплели и праотац Адам и Ева. Они су се саплели на том камену и узели су свој живот у своје руке, узели су свој крст у своје руке. Крст носити нама је суђено, бити у искушењима, бити у страдањима, бити у невољама, али имати узлете, имати успех, и једно и друго је саставни део нашег живота, али и једно и друго је наш крст.

Шта значи узети крст Христов и поћи за Њим? Значи определити се за Њега једном за свагда, узети Његове заповести као свој начин постојања, знати да је Он алфа и омега, да без Њега не бива ништа, да и када страдамо то јесте израз Његове воље и Његовог промисла и да је то страдање у датом тренутку, ако га подредимо Христу, истовремено и простор наше радости. Будући, пак, да је Господ увек са нама својим крстом, ако ми помислимо да је било која врста благостања, нашег успеха, нашег иметка и наше спољашње лепоте стање у којем нема места за Христа, онда ми одричемо крст Христов, онда ми узимамо свој крст у своје руке и имамо суштинску унутарњу дистанцу у односу на Христа. Удаљени смо од крста Христовог онда када не живимо у светлости Његовог присуства, присуства Божјег, Његовог крста и Његовог Васкрсења. Онда је наш ум помрачен и наше срце затворено, испуњено мржњом, хладноћом, онда то Његово присуство не видимо и онда је крст Његов далеко од нас. Узети логику крстовог Христа значи у потпоности се изнутра поистоветити се са Њим, по речима апостола Павла до мере која значи: Не живим више ја него Христос у мени. У том контексту и наше добродетељи, наша врлина, али и наши греси, ако смо у потпуности предани Христу и ако је наш крст постао део Његовог крста, само су патуљци, безначајне сенке у нашим животима, јер Његово присуство, Његова љубав, кида све окове, кида све границе и од свега чини Царство Божје, чини присуство благодати Божје.

Зато нека би Господ дао, браћо и сестре, да крст Христов буде наш крст, да буде наше опредељење, да буде наш пут, истина и живот и да увек логика Јеванђеља буде садржај нашег живота, наша мера, параметар и критеријум који одређује у сваком тренутку шта мислимо, шта говоримо и шта чинимо. То је онда сигуран пут у којем ће Царство небеско бити не само нешто што нас чека у вечности него и реалност доступна нама сада и овде. Онда ћемо без икаквих комплекса, страха и препреке славити Њега, Једног у Тројици Бога, Оца и Сина и Светог Духа сада увек и у векове векова. Амин!

Извор: СПЦ

Pin It on Pinterest

Share This