Select Page

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија произнесена у Цркви Свете Текле у Даниловграду на Крстопоклону недјељу, 15. марта 2015. године:

Пјевамо, драга браћо и сестре, ове недјеље Часнога поста пјесму: „Крсту Твојему поклањајемсја, Владико, и свјатоје Воскресеније Твоје појем и славим“ – „Крсту Твоме се клањамо, Владико, и свето Васкрсење Твоје пјевамо и славимо“.

Преко Часнога поста као преко степеница ми се уздижемо према најсавршенијем знању, и људском и хришћанском. Прва недјеља Свете четрдесетнице, Недеља православља, посвећена је свим побједама вјере Христове у току 2000 година – побједама над невјерјем, над маловјерјем, над сујевјерјем, над лажном вјером и над лажним људским живљењем. Друга недеља посвећена је Светом Григорију Палами, великом и дивном свједоку вјере православне, великом свједоку дубоког и непролазног смисла људскога живота. Бранио је Свети Григорије Палама ону свјетлост која је засијала са лица Христовога на гори Таворској пред тројицом његових ученика, Петром, Јаковом и Јованом. Бранио је ту свјетлост, и говорио и учио, и то је и учење Цркве Христове, да та свјетлост није обична свјетлост, свјетлост људскога знања, људскога ума или свјетлост природе човјекове или природе око човјека. Да то није свјетлост попут свјетлости небескога сунца, него су и небеско сунце и свјетлост природна само симболи, путокази, указатељи на ту вјечну божанску свјетлост која зрачи са лица живога Бога и која обасјава сваког човјека који се рађа на овај свијет. Указатељи на ту свјетлост која је уткана у свеукупно биће – космичко, људско, историјско – у вријеме, у простор, у прошлост, у садашњост, у будућност… Свјетлост која је вјечна и у којој се садржи истински и прави смисао људскога живота. Против оних који су лажно учили о тој свјетлости божанској Христовога лика, он је говорио – ако то није вјечна свјетлост онда смо ми, људи, без наде. Нема наде за човјека, нема смисла наш живот, ако нам Бог – који јесте, који постоји – не даје не само ове земаљске пролазне дарове, него не даје себе самога. Тако и у обичном људском животу, ако мајка не даје саму себе, своју душу, своју крв своме дјетету, него се само брине о његовој тјелесној храни онда то дијете има пуно право да каже: Нијеси ти моја мајка. Или таквоме оцу: Нијеси ти мој отац. Исто тако и Богу може да каже: Ако ми само дајеш овај пролазни живот, пролазну храну, пролазну свјетлост, такав Бог мени не треба. Ја хоћу Бога који је истински Отац – који ме рађа, који ме ствара, који брине о мени и који ми дарује себе самога, своју љубав из свога срца. Таквога Бога хоћу који ми даје вјечни и непролазни живот.

Ова, трећа недјеља посвећена је Часном крсту. Часни крст је управо свједочанство да је Бог заиста вјечна и непролазна љубав, и да је смисао нашега живота вјечан и непролазан. Да не смијемо да га жртвујемо за пролазне, ништавне ствари, него да оно што је пролазно и свакидашње – и свакидашњи хљеб и храну, и одијело, и природу око нас и дарове Божије – користимо, али не да у њима тражимо смисао живота, него да преко њих откривамо вјечни смисао нашега живљења овдје на земљи. А да задобијемо тај вјечни смисао то не можемо никако „на душеку дуван пушећи“, како каже народ. И за обичну ствар, ако хоћемо да је задобијемо, морамо да се потрудимо. Ако хоћемо да имамо парче земље морамо да се потрудимо, ако хоћемо да то парче земље донесе плода морамо да се ознојимо, да га ископамо и да га обрадимо и да га наводњимо и непрекидно да се бринемо о њему, и да плијевимо коров на њему па тек онда да очекујемо да ће онај пшенични клас да донесе плода.

То исто важи и за живот људски. Не може се добро, не може се врлина, не може се оно зашто нас је Бог позвао задобити јефтино, мора да се уложи труд, подвиг – мора да се понесе крст, распеће. Зато је Господ рекао: „Ко хоће да иде за мном нека се одрекне себе, нека узме крст свој и нека ходи за мном“. Не позива нас Господ да нешто чинимо што Он сам није учинио.

Он нас позива на љубав вјечну и непролазну, љубав према Њему и љубав једних према другима. Али, прије него што нас је позвао, у вријеме кад нас је позивао и позива, Он је сам показо себе као вјечну љубав и посвједочио – „Толико је Бог заволио овај свијет да је Сина свог Јединородног дао да сваки који у Њега вјерује не погине него да има живот вјечни“.

Истинска мајка је она која не само рађа, него дарује свој живот и спремна је да подари и последњу кап крви своје за своје дијете. Такав је и прави отац. Tакав је и небески Отац. Христос се открио као вјечна љубав, загрлио нас је својом љубављу тиме што се жртвовао за живот свијета, разапет на Голготи. Последњу кап своје крви је пролио за нас. Та љубав Његова ће бити наш судија на Страшном суду. Можемо ми овдје да се одричемо Бога, да се одричемо Христа, али Његова љубав на крсту откривена према нама ће да нам суди и да нас пита: „Ја пролих крв своју за вас, и проливам непрекидно разапињан, а гдје сте ви били док сте били на земљи, да узвратите љубављу на љубав моју?“

Опаки отрови самољубља

Ова недјеља нас управо позива на ношење Часног крста, на ослобођење од свега онога што нас скрнави, што нас прља, што нас загађује. Оно што нас највише загађује јесте егоизам, опаки отров самољубља; самољубље, и оно што у великопосној молитви читамо: „Господе и Владико живота мога, дух лењости, тугоморе, властољубља и празнословља не попусти да завлада мноме“. Опаки и отровни су плодови наше лењости, нашег нерада: ако не радимо, не само своју земљу, него земљу своје душе и свога срца, ако их не испуњујемо правим вриједности и трудом, онда се природно из тога рађа оно што називамо униније. На словенском језику „униније“ значи „гнилост“ – сатруне ти душа. Сви то осјетимо у свом животу: кад се душа умртви, сатруне, па ти се ништа не мили да радиш. Тугомора, има такав превод те ријечи униније – мори те туга, не знаш зашто, шта се догађа, али је нека тугомора и често пута та тугомора уроди уништењем живота. Нажалост, у наше вријеме – то се никад није догађало у историји, ни у много тежим временима! – непрекидно добијамо позиве, из разних мјеста Црне Горе, како је неко извршио самоубиство, нарочито тога има код младих људи. Откуда то, шта се то догађа у људској души, да га уништи та тугомора? А тугомора је плод изгубљеног смисла живота. Јер онај који изврши самоубиство, значи изгубио је смисао свог постојања овдје на земљи. Треба трагати откуд то у њему, да он изгуби смисао свога живота. Нема друге, него се мора гледати у шта је он уложио свој дотадашњи живот, шта су биле његове главне вриједности. Да ли је то неки егоизам, неко самољубље? Да ли је то увјерење да је сва срећа човјекова да заради и да има – да има више него што му треба, да постане богат и да то ради на начин на који се не ради? Да ли је то због тога што је – а најчешће због тога и бива – изгубио вјеру у Бога? А кад се изгуби вјера, онда се изгуби и нада. А кад се изгуби нада онда нема више ни праве љубави – ни према себи ни према другима. Ту је коријен те несреће, тих самоубистава.

Обично, ја видим и на Цетињу и надаље шта се догађа, самоубиства извршавају они који су, нема никакве сумње, имали својих невоља (а када је било мање невоља!) – нема могућности да прехрани дијете или је узео некакав кредит па онда после не може да га врати… Али, то значи да су се они негдје дубље одрекли смисла свога живота и да су улагали свој живот у пролазно и ништавно, и онда, природно, кад не могу то да задобију а мисле да им је ту смисао живота онда заврше онако како заврше – газећи по смислу, по себи самима, узимајући себи живот… А не могу узети себи оно што нисам себи дао! Оно што сам зарадио, то могу да дајем или да одузимам, али не смијем оно што ми је други дао, што ми је Бог дао, што су ми отац и мајка дали. То не смијем да одузимам. Прије свега не смијем да изгубим вјеру у Бога и у смисао страдања. Па ево, Часни крст Христов нам то потврђује. Господ је пострадао на Крсту часноме, и Часни крст је сила и знамење. Оно што изгледа у људским безбожним очима најстрашније страдање, патња и немаштина, за онога који има вјеру у живога Бога то постаје извор нове снаге, нове силе, нове моћи. Јер он зна да Бог никад неће попустити већу невољу на њега од онога што он може да носи. Никада Бог није попустио ни на кога бреме веће и крст већи од онога који може да носи. Кажу за некога, како је непрекидно кукао: „Тежак ми је твој крст Боже! Шта си ми толики крст попустио?“ Онда га одведе Бог на неко мјесто пуно крстова великих и малих, па каже: „Хајде, пошто мислиш да је тај твој крст тако тежак, изабери себи крст који ти одговара“. Овај гледао, гледао, па каже: „Ја бих онај тамо.“ А Бог му на то рече: „То је управо онај који ти је подарен да га носиш и да се њиме поносиш“.

Много је важно имати вјере у Бога, у Божију силу, Божију моћ. Сила Божија побјеђује све и сва. У чему је сила Светог оца нашег Василија? Управо у Богу. Откуда њему сила и моћ да и данас чудотвори, и да тјеши и да храбри и да оздрављује читава покољења, па и данашње покољење? Зато што је на Богу градио свој живот. Без Бога ни преко прага.

Ово је наше вријеме најопасније што су људи усмјерени само на профит, на добит. То је сад идеологија, свјетска идеологија – да се што прије заради, да се има да би могло да се ужива, како то намеће савремено друштво. Ако млад човјек то не постигне, а нема другог смисла живота – оног вјечног и непролазног, онда је природно да се обесмисли његов живот и да дигне руку своју на себе. Опака је ова идеологија, много је тежа и опаснија ова идеологија садашња – европска, евроамеричка идеологија – него чак и она из времена комунизма. Јер комунизам је бар имао неку идеју, хтио је неко добро за све људе. Начин на који је то радио је опак и отрован, тако да је све пропало. Све што је радио комунизам радио је без Божијег благослова, одричући Бога као Вјечно добро, мислећи да без Бога може да устроји људско друштво и да унаприједи људски прогрес, а видјели смо шта је било на бескрајним просторима Русије и наших крајева – све што су градили наши комунисти, све је пропало и нестало као прах и пепео – рушевине. Шта је са предузећима? Шта је са сељачким радним задругама послератним? Шта је са национализацијом приватне имовине, црквене имовине? Данас, ево нас као просјаци, и тражимо од Европе да нас она спаси, да нас обогати, а ми смо разорили све оно што је било урађено у том времену комунистичком. Иза тога шта се у ствари скривало? Безбожништво, убијање Бога, да би се земаљским добрима и људском снагом остварио људски прави живот. Хтјели су, и томе су друге учили, да граде своју срећу без Бога и против Бога, да без труда зарађују своје парче хлеба и да се богате отимајући од других, јер наводно ти други су буржоазија па треба њима отимати. Али – отео си па си и то прокоцкао, а и оно што ти је можда отац оставио и то си изгубио… Нажалост, бојим се, браћо и дјецо, ништа друго се не ради овдје у овом нашем друштву него се наставља та и таква идеологија, у дубини безбожна, која не даје истински, прави смисао људскога живота и људскога дјелања овдје на земљи, и која се поново заснива управо на отимачини. […]

Крсту Твоме се поклањамо, Владико, и Васкрсење Твоје славимо – све је у Цркви у знаку Крста. Страдање је Крста добродјетељ – није то Свети Петар Ловћенски Тајновидац случајно рекао. Када изгубимо то сазнање, на коме је све рођено, из кога је израсло све што је свето и честито у Црној Гори, онда губимо и смисао живота. А кад се задобије смисао страдања и патње, онда се задобија истински и прави смисао људскога живота. У добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци! Е то је наук наш, то је наук Часнога крста, то је наук ове недеље, то је наук Светог оца нашег Василија. Нека би Бог дао да тај наук – једини прави, истински, вјечни, непролазни – обасја и наша срца и наше умове, и друге све колико нас има овдје, и не само у Даниловграду већ у цијеломе свијету. Да нас Бог обасја том мудрошћу, и да нас испуни оном свјетлошћу Таворском вјечном и непролазном у којој је једина нада човјекова и једина истина људскога живљења.

Господу нашем, дивноме у Светима својим, предивном у Преподобној Петки и Светом Василију, слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.

Извор: Часопис “Светигора” бр. 254 – 2016. година

Pin It on Pinterest

Share This