Izaberite stranicu

На сâмом почетку, намеће нам се питање: шта је богослужење? Да ли је оно само нека пука „обавезаˮ нас хришћана? Свештено богослужење није, нити може бити, једноставан религиозни обред, богослужење је живот. Црква као тело Христово, богослужењем пројављује, остварује и предаје сâмога Христа. Дакле, свештено богослужење је пројава и остварење сабрања верних у вери и у новом животу, које се утемељује и које врхуни у светој Евхаристији као Тајни над тајнама или Светајни Цркве. Ову велику истину о значају богослужења и нашег богоопштења у њему и кроз њега, опитно је спознао и свети Сава, верни угодник Божји чији је васколики живот био непрестана Литургија, непрестано служење и богослужење.

Почев још од младалачке доби, свети Сава је био житељ свештених обитељи, и велики љубитељ знаменитих монашких насеобина, боравећи у више наврата у Цариграду, Никеји и Солуну, био у прилици да се детаљно упозна са азматским – парохијским типиком. И поред чињенице што је он у наведеним центрима одседао у манастирима, Евергетидском у Цариграду и Филокалу у Солуну, свети Сава је био у директном опиту са градским (парохијским) богослужењем. Његово детињство и рана младост, поклопљени су са временом озбиљног развоја Охридске архиепископије. Између осталог, једна од карактеристика у духу богослужења је и та, да је богослужење у наведеном периоду савршавано двојезично.

Одласком на Свету Гору Атонску, свети Сава се по први пут сусреће са нешто другачијим типиком и литургијском праксом уопште. Важно је истаћи да је у то време на Светој Гори целокупан богослужбени живот био устројен на основу Атонско-студитског синаксара. Овај синаксар је на темељу друге редакције Студитског синаксара, насталог у Солуну, формиран у периоду, од краја 10. до 12. века.

Према сведочанству многих знаменитих литургичара, ова редакција је послужила као добар темељ за познати типик Велике лавре Атанасија Атонског, док је након тога, управо његовим утицајем на остале светогорске свештене обитељи, учинила обликовање целокупног богослужбеног поретка и живота на Светог Гори Атонској. Будући да је свети Сава стасавао у овој богослужбеној традицији, он у обновљени манастир Хиландар устројава истоветан богослужбени поредак. Након неког времена, свети Сава овај типик замењује Хиландарским типиком. Новоуведени богослужбени устав он утемељује на основу преписа из Евергетидског типика. Овај Евергетидски богослужбени устав је настао на основу прве цариградске редакције Студијског синаксара, а под јаким јерусалимским утицајем, пројавио се у виду типика свештене обитељи манастира Васкрсења Христова на Галисијској Гори надомак Ефеса, и крајем 11. века вративши се у Цариград послужио је као основа за типик манастира Пресвете Богородице Евергетиде.

Не само овакав богослужбени живот и поредак, већ и богослужбене књиге које су настале у том духу, почетком 13. века богомудри Сава доноси у Србију. Он богослужење у студеничкој архимандрији, а касније и у другим просторима своје земље, устројава, управо, по овом типику.

Да је увођење Студентичког типика било велико и знамето дело, сведоче и Савини хагиографи Теодосије и Доментијан, који посебну пажњу посвећују управо овом периоду када је у благословеним крајевима српске земље уведен нови типик, а богослужбени живот Цркве доживео истински препород. Своју љубав према богослужењу и труд на устојавању новог богослужбеног поретка, свети Сава је још усрдније наставио и као први Архиепископ српски. Прво путовање у Свету земљу, 1230. лета Господњег, било је од пресудног значаја у погледу развоја богослужбеног живота у Србији. Свети Сава се приликом наведеног путовања сусреће са новосаваитском богослужбеном синтезом, која је настала благодарећи свесрдном труду палестинских монаха, који су прерадили прву Цариградску редакцију Студитског синаксара, тако устројивши познати Јерусалимски типик. Благодарећи сведочанствима која доносе Теодосије и Доментијан, долазимо до сазнања да је по повратку са хаџилука, Сава као архиепископ унапредио богослужбени живот, управо увођењем нових литургијских форми. Према сведочанству Доментијана, тзв. Савина литургијска реформа, настаје на основу спајања делова из Студитског и Јерусалимског богослужбеног поретка.

Ако пажљиво сагледамо све околности, у оквиру којих се образовала српска средњовековна држава, али и Црква у њој, треба истаћи да је свети Сава учинио један значајан заокрет у устројавању богослужбеног живота једне помесне Цркве. Оснивање нових епископија, у оквиру поверене му Архиепископије, са седиштима у манастирима, а не у градовима, већ представља преседан у дотадашњој црквеној организационој традицији. Поврх свега, парохијски живот на подручју српске Цркве, почев од тог времена па до најновијих дана, трајно бива везиван за подручне манастире, а чији храмови, истовремено, врше функцију парохијских цркава. Овакво стање ствари имало је пресудан значај за развој једнообразне богослужбене форме, и то монашке, на подручју целе српске Цркве од времена светога Саве па надаље. Пресудни разлог услед кога се Сава определио за прихватање само једног, монашког типика, не би требало тражити искључиво у његовој монашкој опредељености и неоспорном одушевљењу манастирским богослужењем.

Дакле, благодарећи литургијско-молитвеном искуству које је свети Сава имао, пре свега, као литург који стојећи на месту Христовом предстоји евхаристијским сабрањем, он није био само сведок и учесник, већ и делатник на пољу литургијских промена које су биле и остале од изузетног значаја за богослужбени живот. Са друге стране, не бисмо смели да изгубимо из вида и чињеницу да је свети Сава опитовао и усвојио благословено искуство Светогорског богослужбеног живота. Као што смо већ истакли, велики утицај на светитељску личност првог архиепископа српског имала су и путовања у Свету земљу, благодарећи којима је усвојио нова богослужбена искуства, она искуства која је касније искористио приликом формирања новом богослужбеног поретка. На крају, закључујемо да је улога светога Саве у формирању богослужбеног поретка у повереној му Архиепископији, од великог и благословеног значаја.

Као духовна чада нашег усрдног молитвеника пред Господом, у духу великог јубилеја осам векова организационе пуноће Српске Православне Цркве, позвани смо да са сваком усрдношћу чувамо свештено искуство које нам је својим личним примером оставио свети Сава. Призвани смо да васцели живот утемељимо на литургијском начину постојања, предокушавајући, овде и сада, небоземну реалност вечне заједнице са Господом нашим, на тај начин узрастајући у меру раста висине Христове.

У навечерје Савиндана 2023. лета Господњег

Pin It on Pinterest

Share This