Izaberite stranicu

Рајко Петров Ного је дубоко укоријењен у традицију српског пјесништва. Од старе српске књижевности преузео је молитвен тон.

Иван В. Лалић је оцијенио Ногову пјесму “Нек пада снијег, Господе” као најлирскију молитву српског пјесништва: пјесник моли Господа да бијелим покровом снијега утопли очев гроб и мајку “без гроба и без биљега”. Моли Христа за спас: “Спаси нас, Спасе, и помилуј Складе”. Једним краком свога удвојеног гласа моли се Богомајци Широј Од Небеса, а другим мајци сиротици из Виловог дола. Опјева Христов други долазак и, попут старозавјетног Јова, води дијалог с Богом. Мало је наших пјесника који тако лирски снажно воде ту старозавјетну расправу с Господом. Пјесник алудира на Стефана Високог када на Каракају позива онога који ходи Српском да ту стане и чује глас мртвих а несахрањених. Цијела пјесничка књига Не тикај у ме опјева српске средњовјековне стећке и споменике културе; одлична и потресна књига која брани српску баштину.

Из народне књижевности преузео је тужбалички, чланковити стих, па повремено оба десетерца – “лирски” и “епски”. Укрстио је тужбалицу и успаванку. Пројектовао је јунаке и симболе са главног, епског неба српске поезије на своје, лирско небо. Преузео је Косовски завјет и лирским зрацима спојио Лазара из Витаније и Косовског Лазара. Боланог Дојчина је узео за свога пјесничког двојника и од њега изградио пјесничку метафору: “Стих је што и платно Боланом Дојчину”; оно што утеже, одржава живот и гради форму. Утегнути Болани Дојчин је метафора сонета и присуства смрти у сонету: “Смрт је код куће у сонету”. Посљедња Ногова књига је Са постеље Боланог Дојчина – са самртне постеље бранитеља побједника.

Вук и Његош су главни ослонци и оријентири у поезији, језику и култури. Они спајају Нога са Дучићем и Андрићем. На Вуковој стази је књига Ногових огледа. Његош води ка Дучићу, ка свјетлости, ка метафизичким просторима и мисли о Богу и о смрти; ка идеји о “борби непрестаној” и оној страшној девизи: “Нека буде што бити не може”.

Бог и смрт су Дучићеве и Ногове опсесивне теме; са зрелошћу све више. Код обојице је свјетлост обасјала гроб и загробни свијет, оностране просторе. Обојица настоје да се домогну оностранога бријега смрти, “с кога очи / На оба света гледају”. Заједничке су им и отаџбинске теме, па теме природе, односно завијачног херцеговачког пејзажа. Код Нога је тај пејзаж свет, преображен у храм. Дучићеве слике природе и пејзажа су ненадмашне.

Обојица пјевају и о поезији – аутопоетичке пјесме.

Тема оронулог, разореног и бившег дома приближава Нога Шантићу. Шантићев елегични тон Ногу је врло близак. Дучић и Шантић су Ногов род рођени.

Дубоко укоријењен у традицију – пјесник није тиква без корјена – Ного ју је преображавао и од старога градио ново и модерно.

Смрт је повлашћена Ногова тема; смрт пјева из сонета, али и из других форми. Пјесма је борба са смрћу, побједа над смрћу и омаж смрти. Пјесник се у дјетињству сурово срео с родитељском смрћу: остао је сироче без оба родитеља и постао “домац” у сиротиштима у Требињу и Невесињу, гдје је гледао и смрт дјечака из сиротишта. Смрт је у Ногову поезију ушла као најсуровије животно искуство и касније отворила метафизичке просторе. Отуда и снажна емотивност Ногове поезије, њен елегично-баладичан тон; отуда и каснија дучићевска свјетлост у гробном и загробном простору. Говорећи о личном, Ного пјева о најопштијем, јер пјева о архетиповима: кућа, мајка, отац, смрти, сирочад.

Ного је и у поезији, и у животу увијек био уз свој народ, спреман да скупо плати цијену свога става.

Извор: Новости

Pin It on Pinterest

Share This