Izaberite stranicu

У каквој су вези Црква и музика, гдје је ту рокенрол, о чему свједочи црквено појање, да ли је и то начин да славимо Господа, само су нека питања на које су одговоре дали гости протојереја-ставрофора Гојка Перовића, архијерејског намјесника подгоричко-колашинског: протојереј Бранко Тапушковић, парох подгорички, мр Људмила Радовић, диригент Хора „Свети апостол и јеванђелист Марко“, из Подгорице и мр Милица Калуђеровић, филолог и појац, учесници овонедјељне дијалошке трибине која се одржава сваког уторка у сали парохијског дома цркве Светог Ђорђа под Горицом.

Мр Милица Калуђеровић говорила је о вези између појања и духовног узрастања, будући да химнографија на неки начин представља теологију у малом и омогућава појцима и вјерницима да разумију суштину празника и почну и сами да слиједе хришћански пут и начин живота. Музика прати црквене текстове како би вјерници на питкији начин могли да прихвате неке догмате и аспекте који су тешко разумљиви.

Посебно се осврнула на љетњу школу црквеног појања која се већ тридесет година одржава у Сремским Карловцима, а посвећена је Корнелију Станковићу, коју и сама похађа већ неколико година. „Наше народно српско црквено појање је тема о којој се не прича онолико колико би требало, тако да је утјешно знати да постоје мјеста, и још увијек постоје људи који својом огромном љубављу и уз једно велико прегнуће заиста чине нешто по питању одржавања наше културе и наше традиције живима“.

Нагласила је одговорност појаца који кроз пјевање оживљавају дух стихира и, осим прослављања Бога, треба да преносе на пристутне атмосферу радости или покајања, у зависности од дана, празника или периода у години.

Такође је објаснила разлику између самосталног појања и пјевања у хору. Хорско пјевање наглашава димензију саборности и кроз њега се лакше назире суштина Цркве у којој сви са својим различитостима и индивидуалношћу чинимо Тијело Христово на земљи. Како у хору, тако и у духовном животу, препознаје се неопходност суживота са ближњима првенствено кроз умијеће слушања другог, како бисмо живјели, односно пјевали у хармонији са њима.

„Црквено појање, црквена музика је свједочанство које нам је Господ оставио да је за нас припремљено нешто друго и нешто још љепше од овога свијета“, закључила је госпођица Калуђеровић.

Отац Бранко на почетку је казао да је свирање рокенрола и православље комплементарно, јер се и рокенрол бори за слободу, коју Бог кроз православље дарује човјеку. Ту је наравно било странпутица и неки су слободу тражили на погрешан начин. Кроз православље је више спознао суштину поруке коју су кроз текстове неке рок групе преносиле, него кроз тумачења рок критичара.

Рекао је да је духовна музика основни разлог који га је привукао Цркви и свештеничком позиву, јер је у својим студентским данима слушао музичке групе које су изводиле духовну музику.

Истакао је и да је дјечији хор „Златица“ имао неколико подухвата на том пољу, са чиме ће и наставити. Неколико снимљених пјесама могуће је послушати на њиховом јутјуб-каналу.

Као дугогодишњи хорски пјевач, пренио је свој лични осјећај хора као заједнице, као слике шире заједнице – Цркве Божије која је Тијело Божије. „Ко је имало пјевао у хору, тај осјећај му је остао за читави живот усађен као једна дивна, феноменална успомена. Није то само дружење, него учествовање у нечему што се гради заједнички.“ Такође се осврнуо на богатство мелодија које садржи Осмогласник, књига која се користи у богослужењу.

На крају је за присутне уз гитару извео нумеру са божићном тематиком.

Мр Људмила Радовић говорила је о почецима Хора „Свети апостол и јеванђелист Марко“, чије је била члан у студентским данима, а потом и диригент. Присјетила се прве диригентице хора, професорице Мирјане Живковић.

Објаснила је да је хор организована група пјевача и зато звучи лијепо и има задатак да уљепша службу: „Како ћете друго славити Господа ако нећете пјевати?“

Истакла је да пјевница и хор не би требало да буду одвојени, већ да се прожимају, јер постоји хорско пјевање и пјевање када пјева солиста, а то је у Литургији наизмјенично.

Казала је да су у византијском периоду службе биле много раскошније, а да смо данас ми скромнији, што је условљено друштвено-политичком ситуацијом, која је увијек утицала на музику, а самим тим и на црквену музику.

Говорила је о васпитном карактеру музике, како у Литургији, тако и ван ње. „Зато је врло важно шта ми, диригенти и појци, бирамо у нашем репертоару. Није улога хора само та да ми пјевамо на Литургији, већ је тај умјетнички моменат врло важан.“  Хор је дефинисала као умјетничку институцију која је у служби Цркве.

„Нема веће радости од пјевања на Литургији и ако човјек заиста има дара, он треба да се придружи хору или некој појачкој школи, гдје ће научити и упознати огромно богатство које имамо“, казала је Мр Људмила Радовић на крају свог излагања.

Лазар Шћекић

Pin It on Pinterest

Share This